Onoga koga sam pre godinu-dve pretnjama i na prevaru privodio na kupanje, sad ne mogu da iščupam iz kupatila. A kasnimo. Već bi trebalo da smo kod Rastka, a još nismo ni krenuli. Odnosno, već smo bili krenuli, već smo bili na vratima kad je Lepotan prilikom poslednje estetske provere u ogledalu shvatio da mu je kosa - citiram - „jeziva" - ta je odlučio da ostavi oca i mlađeg brata da već obučeni čekaju pred vratima dok on ne sredi frizuru. Ne obazire se na oca - Aj,

Đilasu se žuri, oseća da neće da dobije na sledećim izborima, pa hoće da dok još može strpa još neku kintu džep. Naime, reč je o velikom i skupom poduhvatu u koji se ulaže velik novac i gde su u igri krupni izvođači, tradicionalno spremni da se onome ko donosi odluke u ime investitora lično revanširaju u kešu. A keša nikad dosta. Da nije tako, gradonačelnik bi već odavno prestao da se inati sa javnošću i za platane našao kompromisno, jeftinije i lakše rešenje, a svoje napore i opštinske resurse usmerio na neke manje kontroverzne a jednako značajne projekte. A ima ih. No neće jer je odlično motivisan.

Na gore opisan način beogradska čaršija objašnjava autističko i despotsko ponašanje gradskih vlasti. Zvuči logično. Logičnije od objašnjenja grada.

Recimo, hodaš gradom i saznaš da su na trgu, kojim prolaziš često, nekada davno ubijeni otac i sin - kralj i prestolonaslednik. Tako makar tvrdi vodič dok, kao dokaz, turistima pokazuje ožiljak od metka na obližnjoj fasadi.

Moramo u šetnju a ni meni ni njoj se ne ide.

- Idemo Anđo.

Topla noć ne pušta narod lisabonski da ode na počinak. Ispred barova momci piju pivo. Prolazi žuti tramvaj, poslednji današnji. U njemu samo jedan čovek. Sedi uz otvoren prozor nezainteresovan za grad noću. Tu i tamo mimoiđem se nekim usamljenim prolaznikom što se vraća sa kasno završenog posla.

U bočnoj ulici  rotiraju naradžasta svetla, brunda motor,

27 Decembar, 2006

Dok se vraćam kući reku uvek prelazim kasno, negde iza ponoći. Put od aerodroma teče mirno sve do trenutka kada sa mosta ugledam osvetljen grad, a tada mi srce svaki put, bez razlike, preskoči; samo malo, tek da me opomene na svečanost prilike. Kroz varoš prođem razrogačenih očiju, zurim u zgrade i ono malo ljudi što ih u to doba ima na ulicama kao da sam prvi put ovde, kao da ovo nije jedini grad u kome svakoj ulici znam ime. I dok se srećem s Beogradom u naizgled mirnom meni jednako pršti vatromet, dok je grad uvek jednako ravnodušan. Beograd odavno

Pričica za vikend

Godina 1683. bila je posebno teška godina za Katarinu, kraljicu Engleske. U jesen je umro je njen voljeni brat Alfonso III kralj Portugala. Zato je kraljičin dever, vojvoda od Jorka, koji je tu vest primio dok je bio na vojnom pohodu u Americi, jednu od kolonija koje je usput osnivao nazvao po svojoj snahi kraljici. Queens. Da nije deo Njujorka, Queens bi opet bio višemilionski velegrad.

Preko

U nedelju, na praznik Presvetog Trojstva, leta gospodnjeg 1515. dvadesete godine vladavine Manuela, Božjom milošću kralja Portugala, Algarva i zemalja s ove i s one strane mora od Afrike do Arabije, Persije i Indije, po njegovoj ličnoj zamisli i naredbi, dogodiće se čudo neviđeno. Trg između Palate na Obali i magacinâ kolonijalne robe s druge strane, za ovu priliku dodatno je ispregrađivan drvenim tablama i zatvoren kako sa strane grada tako i prema reci. Oko brisanog prostora u središtu trga podignute su tribine, kao što bude za borbu s bikovima.

Život  nisu protekle godine već događaji koji nam ostanu u sećanju.

Tako reče pesnik, a i ti osetiš da je tako, kada se susretneš s fotografijom nekog dana tvoga životaproteklog  na nekom nepoznatom mestu i kada shvatiš da su ti taj dan i to mesto potpuno iščileli iz sećanja i da je jedini zapis tog trenutka tvog postojanja fotografija i ono što je na njoj. Ništa više. 

Opet, nekom drugom prilikom kapriciozno sećanje nas iznenadi

Gdegod da krenem, svuda mi se kače, i sa mnom bi da se gnjave, deca i psi. Muška deca i ženski psi. Valjda sam sa tim zverkama uvežban. Sin od gospođe crnkinje, što drži radnju u prizemlju, Pirule ga zove majka, kad me vid pruža ruke iz kolica i, hoće da ga bacam u vazduh. A mala Karmen, ćerka od Margaride s drugog sprata, kad me ugleda, obeznani se od plača i krije lice. Kerovi reže na mene, a kuje mi se umiljavaju.

No, lako je nama ljudima. Nas je Bog, ili kodog

Grupica turtista je upravo sišla iz tramvaja. Osvrću se oko sebe. Nisu sigurni da li su na pravom mestu, da li su dobro brojali stanice i izašli gde je trebalo. Kuda sad? Levo ili desno? Uz ili niz padinu? Da li zaista tu, u nekom od ovih sokaka, u nekoj zadimljenoj krčmi, fado živi boemski život?

***

Ovo pred nama