Danas se u Srbiji glasacko telo deli samo u dve grupe (ostatak stada je zanemarljiv).

Prva grupa je ova koja pljuje na sve i kojima nista ne valja. 

Druga je ona kojima je SNS (i ekipa oko njih) bliska srcu, a svi ostali su škart. 

Ono sto me je uvek fasciniralo da ne kazem iritiralo je psihologija ove prve grupe kojoj nista nikada nije valjalo. Ili ako je nesto valjalo to je obicno nesto sto je ostajalo u sferi naucne fantastike. To je opasna ekipa, jako elokventna, ostra u diskusiji, zajebana u replikama ali u sustini qurac od ovce.

 Tekst čita Rade Šerbedžija

Blog posvecen starom prijatelju!

LINK

Meni nije jasno da iz nekakvog meni potpuno blesavog razloga vecina smatra da je 5 oktobar cist promasaj i poistovecuje period koji se odvijao do Zoranovog ubistva sa aktuelnim zbivanjima (ima i onih koji veruju da im je sada buducnost svetlija). Ja najiskrenije mogu da kazem da je posle 5 oktobra Srbija procvetala (sto naravno ne znaci da je to bio slucaj i kod svakog pojedinca) ali zemlja je krenula napred. Koliko samo ljudi u inostranstvu mi je cestitalo i pitalo za Zorana. Secam se stranih novina i Natase Micic koju su poredili sa Nikol Kidman.

Glavna vest na naslovnoj strani sajta B92 glasi: 5. oktobar - 13 godina razočaranja

Ako nekome nije jasno o cemu se radi neka uzme digitron u ruke pa neka racuna.

Ja cu neke vrednosti zauvek ceniti.

Hvala ti Zorane!