Sinoć se tako dopisujem ovde po blogu i nikako da se pomerim od kompa kako bih utulila rts program (ja volim rts, samo se pravim:) i evo šta sam sve lepo i pametno čula:

- kraj Dnevnika 2, prilog o tome kako su kod nas počeli da rade operacije koje će gluvima vratiti sluh. Vesela i ponosna spikerka govori kako se ove operacije rade u svetu već 20 godina i kako je najbolje da se urade što ranije u detinjstvu dok deca još uče da govore.

Jovan Mišić, optužen je 2001. godine zbog bluda nad maloletnicima. Osuđen je na samo godinu dana! Ali to nije sve, presuda je poništena, a krivično delo zbog kog je osuđen je zastarelo!

Jovan Mišić je slobodan čovek!

Jeste li čuli: Jovan Mišić, građanima poznatiji pod imenom Ilarion, onaj kome je presuđeno da je bludničio nad decom, je slobodan čovek?
Kako se osećate povodom toga?

Dragi građani, dragi predsedniče, dragi i mili Dušane Bajatoviću, dragi novinari,

Ne, nemam grejanje, ako nekoga zanima. Ali nije da meni "individualnom potrošaču" to pada mnogo teško, baš je nekako lepo i friško u stanu.

Najviše od svega mi je drago zato što ceo Beograd ima grejanje - ipak je to naš glavni grad.

Račune plaćam redovno, mogu da dostavim na uvid. Sve račune uključujući i pretplatu kao svaka poštena magaračina iako od "javnog servisa" uopšte i ne očekujem da mi javi kada ću dobiti grejanje. Naučilo me - plati inače ćemo te tužiti ali ništa ne očekuj, jer ipak je Beograd naš glavni grad.

Sada čitam da je drug Bajatović Dušan izjavio da ovaj gas koji smo dobili i nije namenjen "individualnim potrošačima" nego "toplanama koje nemaju mogućnost prelaska na alternativno gorivo". Zju dobro je, laknulo mi je, mi imamo mogućnost prelaska na alternativno gorivo tj. na stare dobre grejalice ili recimo na uljane radijatore, koji su btw od juče duplo skuplji. "Zbog evra" dakako. Stara dobra solidarnost.

Dakle ovako, od pre mesec dana recimo, kada dođete u Novi Sad zateći ćete na sve strane bilborde sa fotografijama Novog Sada, na kojima na srpskom i na engleskom jeziku piše šta ove fotografije predstavljaju. E pa između ostalog na jednoj od ovih fotografija je Vladičanski dvor, gazdina kuća, a tekst je na srpskom "Duhovnost", a na engleskom - "Spiritity".

Dođem ja kući, mislim "dobro, pa ne znam ja baš tako jako dobro engleski jezik, možda ima ta reč spiritity, iako tako kretenski zvuči". Prvo sam nazvala neke ljude i ispričala šta sam videla, ljudi su se grohotom smejali, a posle toga mi je trebalo jedno 32 sekunde da otvorim 5 rečnika na Internetu i da shvatim da ipak nema ove reči.

Nije me bilo dugo na ovom blogu, u međuvremenu sam postala stručnjak za blog i za tviter i za fejsbuk, ma za sve živo, you name it... Pa evo, biću toliko nesebična da potpuno besplatno ovde postavim savete posle kojih ćete i vi postati tako dobri stručnjaci kao evo recimo ja. 

(Kliknite na ovaj link i uplatite 300 evra za pro kurs o tome kako da postanete pro stručnjak.)

Sedim ja tako u banci, čekam i nešto mislim, sada kad bi me bacili u Tokio ili u Peru ili u Ganu, lakše bih se sporazumela. Sto posto. Japanci bi se trudili da objasne i rukama i nogama šta već imaju da objasne, bankari u Srbiji se sve trude osim da ih ja razumem. Na granici sam da uvalim sebe u neku opasnu teoriju zavere kao odgovor na pitanje: Zbog čega oni neće da ih ja razumem kako bih eventualno koristila njihove usluge? Na ovo pitanje jedini odgovor i može da bude - zavera.

2008. godinu Evropska unija proglasila je Evropskom godinom interkulturnog dijaloga, a osnovni cilj je da se jača razumevanje i poštovanje kulturne raznolikosti između svih stanovnika Evrope.

Mislim da mi ovde na blogu u tom smislu doprinosimo.

(Ali ako budemo tražili novac nećemo biti tako indie kao što smo sada... :) Pa bismo mogli da tražimo da ecf ili neko plati sticanje novih znanja na kursevima, obukama, seminarima, tako svašta nešto što će doprineti još kvalitetnijem interkulturnom dijalogu, a ne novac ;o))

Posle posta Javni servis: 48 sati nasilje dobila sam pismo od čitateljke koja se složila da ga objavim, ali je želela da ostane anonimna:

„Stvarno ne razumem to definisanje pojma zrtve nasilja u porodici, neko te maltretira i ti ostajes i dalje sa njim, vracas mu se po hiljadu puta,a onda se to predstavlja kao nasilje u porodici i povod za dzapanje dusebriznika iz neznam kog razloga. Ne, to je ponasanje dve osobe sa problemima u karakteru, podjednako odgovorne za zivotnu situaciju u kojoj su se nasli.”
(komentar sa bloga : javni servis 48 sati – nasilje)

Novinarka: Gde se žene tuku, čoveče!?
Miroslav: Pa dobro, nisam je baš tukao, nisam je baš ubijao.
Novinarka: Da sam znala, ne bih došla.
Devojka: Nekoliko me puta istuče, pa ode, pa posle nedelju dana lepo, pa me opet istuče.
Miroslav: Lepo preko kolena, po guzi.
(iz emisije: 48 sati, gde su se venčali Devojka i Miroslav)

Ne volim da idem kući. Tamo me zidovi guše.
Ne znam zašto je moj otac rešio da nad nama sprovodi nasilje. Možda je i on žrtva? Znam da nije imao baš srećno detinjstvo, ali nije bio sistematski tučen, niti je njegov otac tukao njegovu majku.

Moju majku je, nakratko prestao da tuče onda kada sam se, kao tinejdžer, prvi put suprotstavila i dobila batine poslednji put, shvativši da strah od fizičkog nasilja nije ništa u poredjenju sa psihičkom torturom, koju sam godinama pre toga trpela. Nastavio je nekoliko godina kasnije, kada sam otišla na studije.

Ovo nije kontrablog, pišem kao odvojen tekst jer kod Jelice ima jako puno komentara, ja kasno videla celu raspravu, provela nedeljno prepodne iščitavajući komentare kod Jelice i Martine... Da ne bude zabune - ja Jelicu mnogo volim i poštujem i nema dileme oko toga da se slažem sa svim što je kod nje napisano, ali imam neodoljivu potrebu da temu pogledam iz drugog ugla. Da se ispravim, to nije samo obična potreba - neke moje prijateljice i neke druge žene nemaju drugi izbor nego da gledaju temu iz drugog ugla.

Uz ime Vojislava Koštunice i Borisa Tadića za vjeke vjekova će se kao jedan od najvažnijih i nezaobilaznih podataka pojavljivati „Nezavisnost Kosova“. Kada naši čukun čukun čukun unuci budu učili istoriju u knjigama će pisati: Za vreme vladavine Vojislava Koštunice i Borisa Tadića Kosovo je proglasilo nezavisnost. Pre toga Crna Gora. Hiljade ljudi napustile su zemlju. Sve zajedno bar milion ljudi nije htelo da živi u državi koju su vodila ova dvojica. Kada je Kosovo početkom 21. veka proglasilo nezavisnost ljudi u Srbiji su razbijali svoju državu, svoje gradove, svoje ulice, napadali, tukli, plašili svoje sugrađane.