Nešto sam u poslednje vreme bolešljiva. Imam skoliozu i spazam (?), išla po doktorima, kupila pola apoteke, a u stvari treba da menjam stil života, znate ono - mora da se doručkuje hrana, a ne cigarete i kafa, mora nekad da se jede supa, ne može svuda da se ide taksijem, a o sedenju ispred kompjutera da ne govorim. I tako. Bolovi užasni. I onda na sve to dobijem virus or something, kašljem kao magarac, temperatura...

Mene jako, ali baš jako, nervira Virtuelni Vasilije.

Kosovski boj. Zna neko kakav je film? Nekako nema šanse da gledam. Baš mi se ne gleda. To je na drugom.

A na prvom programu film sa psihopatom.

Izgleda da ću ipak gledati Menjam ženu ili vesti...

... evo sada Milica govori... Nose pokojnog kneza Lazara u Prištinu.

Laku noć.

Glasala sam PROTIV Tomislava Nikolića. Po svojoj savesti, baš onako kako su mi poručili iz stranke kojoj najviše verujem. Hvala zbog toga što su mi ovo olakšali.

Međutim, ja sam glasala i ZA. Pronašla sam to ZA, koje očigledno Boris, Srđan i Marko (?) nisu uspeli, hteli, smeli..? da prepoznaju, pa su zbog toga kompletnu kampanju gradili na onom PROTIV. Samo, sada se postavlja pitanje – Ako su gradili celu kampanju na PROTIV, a jesu, koliki procenat glasača zaista ima poverenja u Borisa Tadića, a koliki u Tomislava Nikolića? Ko od njih dvojice zaista ima poverenje većeg broja glasača?

Ko kaže da narod kod nas ne čita? Čita recimo onaj papir za dupe (da prostite) za koji piše gospođa Marković Marković ili Petrović Petrović ili... ne mogu sada da se setim tačno kako se preziva, koja se nada da niko nije provalio da ona u stvari nije novinar. Gospođa koja, duboko verujem, nakon napornog dana ispunjenog utvrđivanjem ko je od poslanika vera, a ko nevera, ili mudrolijama tipa "kako je Duško Dugouško mogao spasiti dečije dodatke tako što bi 3000 evra pretvorio u bar jedno 5 miliona evra", uveče u tmini svoje zablude bunca "oni znaju šta ja u stvari radim", "ljudi znaju da ja nisam novinar", "svi znaju da ja buncam"... Ali dobro, dosta je za sada priče o ovoj sirotoj ženi i o njenim kolegama.

I dalje svakog dana jedna žena u Srbiji umre od raka grlića materice iako je taj oblik raka izlečiv. I dalje je kod nas najveći broj obolelih od raka dojke.

Od pre pet dana jedne žene više nema među nama. Njene maloletne ćerke su me pitale: Zašto baš ona? Ne mogu deci da kažem da pitaju vlast, lekare, javne ličnosti, i ostale koji su mogli nešto da urade, a nisu. Moram da ih lažem da je tako moralo biti.

Već danas bi svaka građanka i svaki građanin morali da dobiju letak, sms poruku i na kraju pismo od nadležnih

Ovo što ću vam sada reći mogu samo prijateljima, porodici i vama ovde da kažem, da pokušam da olakšam sebi muku, i ne postoji mislim ništa drugo što bih mogla da uradim.

Kao što svi dobro znamo, računi se moraju plaćati do 10, 15, 20. u mesecu, kako koji. Od svih računa koje pošteno i na vreme plaćam, uključujući i TV pretplatu (dobro, hajde, znam da sam magarac), dva mi stigne pre 20. u mesecu. Komunalije sam dobila pre dva dana. Račun za struju za januar uopšte još uvek nisam dobila.

Ko zakasni plaća naravno kamatu. Recimo 20 dinara, ili tako nešto... To je stvarno smešno - 20 pišljivih dinara. Pa 20 dinara zato što nisam na vreme platila gas, jer mi nije stigao račun pre 15. februara, pa 20 dinara za telefon jer mi je račun stigao 18. februara... Pa nije ni to strašno, jel? Šta je 60 dinara? Pa tako svakog meseca... Ali hajde, nije ni to tako strašno? Pa tako cela moja zgrada... Nije i dalje strašno?

Bilo je to pre 15 godina kada se jedan klinac u avionu vrpoljio, uzbuđen kao i svi mi tokom bitke protiv gravitacije, od koje se očekuje da Mi pobedimo, ali se očekuje i pomirenje. Neugodna, sasvim prirodna molitvena tišina prekinuta je pitanjem ovog nemirnog klinca: Gde je ovde Bog? Iako smo se svi u krugu par metara istog momenta pretvorili u bogobojažljive, klečeće i dubokoverujuće obožavaoce Velike Istine i sa velikim nestrpljenjem čekali odgovor, njegova Majka je samo - mrmljala.

Evo ovako, u centru Novog Sada na ulici po trotoarima i dalje leže bebe. Ne, nisu same, sa mamama su, leže jedna pored druge na ulici. Mama prosi, a beba joj leži u naručju.

Ne znam da li sam ja pukla s mozgom ali meni je ovo vrhunac ogavnosti države u kojoj živim. Zvala sam već deseti put centar za socijalni rad, a tamo mi svaki put govore da oni ne mogu ništa, da zovem interventnu policiju, whatever, i stalno govore o tim mamama.

- Beba nije sama, jel tako?

Nije sama. Ali šta to znači? Onda ništa, onda je sve cool? Neka leži i dalje?

Tako kako je naglo buknulo, tako brzo je i sagorelo. Što je potpuno prirodno.

Probudili su se sutra ujutro i setili se koliko novca su dužni. Dete dobilo trojku, stara-majka ima jako povišen pritisak, treba ići kod lekara... Čekaonice. Setili su se da prvi u mesecu viri iza ćoška i da sad već decenijama ne mogu da skupe dovoljno da plate račune i sve ostalo. Između deset dosadnih, zamornih i skupih obaveza hodali su ulicom i videli majku sa detetom kako leži na ulici i prosi. Okrenuli su glavu na drugu stranu, žao im je, ali imaju svoju muku. Opet je hladno.