U Brazilu se na gej paradi skupilo 3 miliona ljudi. Mene sada zanima šta bi se dogodilo kada bi se u Srbiji, na gej paradi skupilo 3 miliona ljudi. 3 miliona svih tih istih ljudi iz Brazila, recimo. Da se najednom sliju sa svih strana sveta, veseli, nasmejani, otvoreni, pametni, ludi, glupi, obrazovani, siromašni, bogati, uspešni, neuspešni...

Da li bi policija, preneražena cifrom, savetovala da je zbog javne bezbednosti bolje da lica ne ulaze u Srbiju? Ako ipak ne bi mogli da se odupru volji 3, 5, 8, whatever miliona ljudi, da li bi ipak organizovali kordon,

Pričam sinoć na Exitu sa nekim ljudima i ne veruju mi kada kažem da nisam uopšte, ali baš uopšte, u toku sa političkim dešavanjima u zemlji. Nemam pojma ni od prilike šta se dešava. Domaće dnevno-političke vesti nisam gledala/čitala/slušala jedno dva meseca, baš uopšte. Do te mere da dok prebacujem programe uhvatim džingl za vesti, na sekund pomislim "hajde makar da čujem naslove", čujem nešto kao "izjavio je danas" i već u sledećoj sekundi ipak prebacim na Nacionalnu geografiju. Ali pazite, ovo "danas" nije uopšte nebitno, nije to zezanje da li je izjavio danas ili juče. A najviše volim kad mi kažu još preciznije da li je izjavio jutros ili u podne, pre ili posle ručka. Jel podrignuo pre izjave ili nije.

Evo sinoć mi prijatelji govore nešto kao Boris Tadić, Seka Aleksić, Palma, vlada... I da vam kažem, tako mi zvuči da sada još manje želim da znam.

Prva stvar. Pre par dana pričam jednom prijatelju kako me u mega marketima sve više spopadaju raznim akcijama „ako kupiš ovaj prašak dobićeš 658 brijača“ ali kažem mu i da im te akcije slabo prolaze kod mene. Prijatelj mi, uz osmeh „kako ne razumeš?“ između redova, govori da kada njemu priđe promoterka on ide za njom i radi sve što mu ona naredi. Njen je rob. Ona je mlada, lepa, zgodna i zanosna u svakom smislu, dovoljno je da mu se obrati i on će učiniti sve kako ona kaže. Nema nikakvih problema.

Koji smo mi pagani. Kao sada će nešto biti mnogo drugačije :)

Anyway, moj prvi utisak jeste da smo mi, Novosađani, posle mnogo vremena konačno bili dobri pa nam je Coca Cola poslala čiku u crvenoj garderobi sa belim detaljima da nam donese sneg. Pravi sneg! Hvala Finskoj! Tako lepo sada i drugi mogu da se ugledaju na nas i da ne dozvole silama mraka da marširaju ulicama pa će njima možda Zeka doneti nešto lepo. Ne znam tačno kada stiže Zeka ali ga ovom prilikom molim da mi u maju odnese Maju i buldožere i da mi vrati biciklističke staze i ukradeni bajk. Za početak.

Savet bezbednosti UN mora da "poziva na odgovornost svoje visoke službenike za sve ono što nisu uradili i za sve ono što su sakrili u okviru svoje misije i svog delovanja na Kosovu i Metohiji", kazao je Samardžić agenciji Tanjug…

Samo da vam kažem da vam Aleksandar Jovanović, ukućanininim u Velikom bratu, brani profesiju. Tako kaže. Rekao je advokatu Željka Joksimovića sve u lice i rekao je Maji Mandžuki "izvini". Bilo na TV B92 večeras.

Zna li neko ko je Aleksandar Jovanović? Ja ne znam. Reče u jednom momentu nešto kao "tada više nisam radio za Čobana" i "tada smo već osnovali Kurir" i spominjao (S)skandal.

Izgleda da sam sve pogrešno shvatila o novinarstvu i samim tim je dobro što sam se povukla.

I eto lepe prilike da proćaskamo malo o tome ko i kako čuva čast novinarima.

Jelena Krajšić je bila najskromnija žena koju sam ikada upoznala. Jedna od onih žena koja uvek nosi sve crno: maramu, suknju, podsuknju, kecelju, blejzer, džemper, čarape... Preko svega toga kožuh, a na nogama muške, crne, gumene cipele, sa flekama od kreča i blatom iz bašte. Jedna od onih žena čije su obaveze celog života bile da kopa i da kuva, a jedino zadovoljstvo da se moli.

Jelena je uvek ćutala. I radila. Hranila stoku, kopala, sejala, brala, kuvala, spremala, odgajala... I ćutala.

Nikada nije pila kafu sa drugaricama. Nikada nije nigde išla. Nikada nije psovala. Ni vikala. Nikoga nije uznemiravala. Ništa nije pitala ni tražila.

Kada se sa 18 godina udala postala je majka suprugovoj mlađoj braći i sestrama koji su je, što je bila jedna od njenih retkih velikih i pravih radosti u životu, uvek obožavali i poštovali.

(Moje žene 2)

Pre par dana sam u privatnoj prepisci sa jednom divnom ženom sa ovog bloga uletela u večitu priču o fajtu između majki i ćerki. Neki moj brzopleti zaključak bio je da smo u večitom sukobu zato što želimo jedna drugu da napravimo najboljim mogućim ženama. I znam naravno da ima majki i ćerki koje žive skladno, neke zaista, a neke zato što nisu dovoljno bliske da bi mogle da se svađaju. Šta sve trpimo i prećutimo, šta sve kažemo, a uopšte ne mislimo, koliko se obožavamo, koliko lupetamo, samo da bi makar delić uticaja uspele jedna drugoj da usadimo.

Moja mama je divna. Kad sam bila mala kupovala mi je redovno gumene čizme, da možemo da idemo u naše specijalne šetnje po kiši i da namerno gazimo po barama. Bare obožavam i danas, gledam u njih hipnotisano i vrlo teško se zaustavljam pred željom da ugazim. To kad je kiša.

Đule je dobio MTV nagradu. Bez obzira na sve nekako mi je drago.

Počela sam da čitam knjigu Lovac na zmajeve. Dobila sam na poklon.

Pre toga sam dobila neku potpuno ludu kompilaciju na kojoj su recimo Shock Headed Peters, I, Bloodbrother Be. Naravno da me zanimaju. Google, oficijelna stranica, Wikipedia, myspace, internet izdanja muzičkih magazina…preslušavanje. Dobila sam sinoć Edith Piaf, pet diskova. Želim da slušam. Čeka me načeta Short History of Tractors in Ukrainian. Crvenkape sam morala ostaviti.