Dok Buš i Putin sede na stadionu u Pekingu i posmatraju defilovanje sportista, rat počinje u Južnoj Osetiji, jednoj od dve gruzijske teritorije koje ne priznaju vladu u Tbilisiju (druga je Abhazija, bila je i treća, Adžarija, ali je ona vraćena pod gruzijsku kontrolu 2004). Postavlja se pitanje zašto baš sad, nakon petnaestak godina primirja?

Ovoga puta moj tradicionalni "Šta bih ja uradio" tekst na ovom blogu će osim Borisa Tadića obuhvatiti i ostale političare i to redom po broju izborne liste. Dakle...

ŠTA BIH JA URADIO...

... da sam Boris Tadić

Samo opušteno... pet principa, pa ko hoće dobro došao (za DSS mali uslov: blagi "sanintarni otklon" hehe), ko neće ajd' zdravo. Ako neće niko, idemo ponovo na izbore da počistimo male stranke koje se suviše kurobecaju za svoju veličinu.

... da sam Čeda Jovanović

Krajem februara 2007. sam na ovom blogu (tačnije, na starom blogu) postovao poslednji, deseti nastavak originalnog serijala "Suočavanje s budućnošću". Dau Džons indeks je bio negde na oko 12.000 i do leta te godine je prešao 14,000. Bogataši su zadovoljno trljali ruke, sirotinja se radovala novim kreditima, a ekonomisti pisali hvalospeve Miltonu Fridmanu koji beše umro baš krajem 2006. godine.

Krajem februara ove godine razmišljao sam da ponovo pokrenem serijal. U međuvremenu Dau Džons indeks se prepolovio, sa 14.000 pao je na 7.000. Bogataši su trljali opečene prste, sirotinja je strepela od novih kamata, a ekonomisti su pisali hvalospeve Džonu Majnardu Kejnsu koji se beše povampirio baš krajem 2008. godine.

U poslednja tri meseca, dok sam se ja nakanjivao da počnem da pišem, Dau Džons se malko oporavio, prešao je 8.000, optimizam raste, jeste da kriza može da potraje, ali najgore je iza nas, strpimo samo još malo, najviše godinu ili dve, pa će sve biti kao nekad. Mislim da je sad pravo vreme za nastavak serijala "Suočavanje s budućnošću".

Ukoliko posmatramo naftne šokove u poslednjih pola veka, možemo utvrditi da postoji sledeća korelacija: svaki naftni šok biva praćen recesijom. Međutim korelacija ne mora da znači nužno i kauzalitet. Nekakva veza nesumnjivo postoji između naglog porasta cene nafte i ekonomskog usporavanja koje sledi, možda je u pitanju koincidencija ili možda skok cene nafte signalizira recesiju, a pravi uzrok krize zapravo leži negde drugde?

Da bismo ovo utvrdili pogledajmo kakav uticaj pad proizvodnje nafte ima na pad ekonomske aktivnosti. Mehanizam izgleda otprilike ovako (upozorenje - u pitanju je alegorija):

Pera, Mika i Laza žive na ostrvu usred mora. Pera je skuplja suvarke po šumi, Mika lovi ribu, a Laza piše pesme. Svakog dana Pera i Mika (na slici levo) vrše menjažu - drva za ribu, a Laza svakome ponaosob da po jednu pesmu i za uzvrat dobije drva od ribu od Mike. Svaki od njih, nakon menjaže, naloži vatru i večera. Pera i Mika čitaju Lazine pesme, a Laza smišlja nove.

Čekao sam, čekao ceo dan da SrbiZaObamu postave post, makar redak, ali oni nestadoše bez traga i glasa. Pa k'o velim, da postavim ja neki post o ovim izborima.

Elem ja sam za Obamu, o tome sam već pisao zimus dok se mlađani Barak junački borio protiv familije Klinton. Imam i teoriju zašto Obama može da pobedi na ovim izborima. Teorija izgleda ovako:

Obama je belac i zato ima šanse da pobedi na ovim izborima.

Trećeg februara treba da izaberemo između demokrata i radikala, Između Borisa Tadića i Tomislava Nikolića. Neki su se već opredelili, a neki će morati uskoro. Recimo Čeda i Koštunica. Ova dva saborca moraće nevoljno da podrže Borisa Tadića u drugom krugu. Ni jedan ni drugi neće to učiniti laka srca. Ali moraće. Ako Koštunica ne podrži Tadića, koji moj onda sedi s njegovima u vladi? Ako Čeda ne podrži Tadića onda ništa, da parafraziram Peščanik.

U Moskvi je napisan sporazum u šest tačaka, Sarkozi ga nosi u Tbilisi. Predlažem da bude svečano potpisan u Kumanovu. Šesta tačka ovog sporazuma je posebno zanimljiva, govori se o budućem statusu Abhazije i Južne Osetije. Zvuči poznato? Mada mislim da Rusi nisu glupi da otcepljuju te dve paradržave i od Gruzije naprave definisanu zemlju. Njima Gruzija treba baš ovakva kakva je sad.

Apdejt: Sarkozi sleteo u Tbilisi i kaže da se budući status ne spominje u šestoj tački, javio malopre AFP.

Ovaj rat (prvi koji Rusija vodi još od Avganistana) nagoveštaj je novog međunarodnog poretka. Nakon gotovo dve decenije bliži se kraj unipolarnom svetskom poretku sa Amerikom kao hegemonom. Ali američki neokonzervativci i naši radikali greše kada pominju novi hladni rat. Svet u XXI veku neće biti bipolaran nego multipolaran, ko ne veruje neka pogleda još jednom prenos otvaranja Olimpijade u Pekingu (a bogami pročita i Maljkovićev post na tu temu).

Novim svetskim poretkom ćemo se baviti u septembru, kada na ovom blogu kreće nastavak serijala "Suočavanje s budućnošću". Sad je prilika da se za trenutak pozabavimo Gruzijom.

Nismo još gotovi, mada je tako izgledalo. Ne samo što nismo još gotovi, nego smo u međuvremenu i poludeli. Dokaz? Blogovanje na B92 Blogu.

Dok čekamo da se formira nova vladajuća većina na raznim nivoima u sastavu Čanak - Tadić - Dinkić - Drašković - Dačić - Jovanović - Krkobabić - Palma, možda je trenutak da se osvrnemo na prethodni period i ulogu koju je u tom periodu imao Vojislav Koštunica, odlazeći premijer.

Koštunica je nacionalista, ali i demokrata. Za razliku od radikala koji su samo nacionalisti, Koštunica drži do demokratskih načela, on je uostalom bio kandidat koga smo suprotstavili diktatoru Miloševiću u septembru 2000 i čija je pobeda bila neophodna da bi došlo do promena petog oktobra.

Since Kosovo declared independence Belgrade has become a warzone. Radicals are burning and looting, and ordinary people are confused - five days ago they were concerned with Kosovo, today they are concerned with the possibility that drunken hooligans may smash their heads with rocks. Kosovo is far away, radicals are just around the corner, breaking windows and setting buildings on fire.

The Belgrade riots are a symptom of a failed political movement. Nationalism has nothing to offer, no strategy, no plan, no political vision. Unlike Gazimestan in 1989, where Milosevic faced a crowd much bigger, crowd consisted of people that were calm and determined, Kostunica today faced people without a clue. Unlike Milosevic who promised war and revenge, Kostunica has nothing to promise, nothing to offer. He can only complain.