Sindikati najavljuju masovne proteste na uilcama sve do obaranja vlade ako se u nov zakon o penzijama ne ugradi odredba da penzije ne mogu "pasti" ispod 60% prosečne zarade. Suština predloga zakona je da se upravo to desi.  Cilj zakona je da učešće penzija u GDP-u padne sa 15% na 10%. Da prosečna penzija bude ispod 50% prosečne zarade. I manje.

Da bismo dobili šansu da preživimo partokratiju, moramo se decentralizovati. Da bismo skinuli bezidejne i nepotrebne partijske kadrove sa leđa, koji održavaju status quo jer im odgovara i jer drugo ne znaju, moramo se decentralizovati. Da bismo napredovali kao društvo, moramo se decentralizovati. Da bismo živeli kao sav normalan svet, moramo se decentralizovati. Međutim pitanje nije samo da li, već i kako? Evo ovako.

Ponekad mi se čini da je jedini glas razuma u vladi. I bez obzira na nezgrapnost u odnosima sa javnošću, mislim da zaslužuje punu podršku građana. Jer ono što govori je u našem interesu. Nov zakon o porezu na imovinu. Zamrzavanje plata i smanjenje potrošnje u javnom sektoru. Reforma penzionog sistema. Progresivni porezi. Imam osećaj kao da je sama među "socijalno odgovornim" ministrima i uspavanim premijerom.

U poslednjih nekoliko dana ponovo je naprasno postala aktuelna priča o ujedinjenju opozicije, šta god u toj priči reči opozicija i ujedinjenje značili. Pošto mislim da ni autorima to nije jasno. Centralna ideja tog ujedinjenja istrošenih političara je borba protiv Vučića.

Minimalna zarada u potpunosti oslobođena poreza i doprinosa. Zapošljavati ne sme da bude skupo. Samozapošljavanje isto tako.

Svim građanima zdravstveno osiguranje. I svim poljoprivrednicima zdravstveno osiguranje. Status zaposlenog nije potreban za zdravstveno osiguranje.

Svim građanima starijim od 65 godina starosna penzija. I svim poljoprivrednicima. Dovoljna za život. Za status penzionera nisu potrebne godine radnog staža. Potrebno je 65 godina života.

Danas je bio čudan dan. Prvo sam bio u Hramu Svetog Save gde je od 9 do 11 veliki hor predivno pevao povodom 100 godina od smrti Mokranjca. Zatim sam bio na paradi ponosa koja je bila od 12 do 14. I na kraju protest ispred B92 od 21 do 22:30.

Nakon što sam podneo ostavku na mesto Ministra privrede, Dušan Pavlović, koji je bio savetnik u mom kabinetu, je tražio izdavača za knjigu koju je pisao o našem boravku u vladi Srbije. Štivo je svima izgleda bilo interesantno, ali su rekli da ne smeju da objave knjigu. Autocenzura i sveprisutan strah praćen dirigovanim tabloidnim blatom, medijskim mrakom i odsustvom bilo kakve smislene kritike supermena iz Feketića, obesmišljava demokratiju u Srbiji i pravi farsu od izbora. Ja sam mislio da je društvo naučilo lekcije medijskog mraka 90-tih. Izgleda da sam se prevario.

Čak i površna analiza budžeta neminovno dovodi do zaključka da je 90% budžeta onako kako mora. Nije pitanje izbora. On je takav zato što se nismo reformisali. Vreme donošenja budžeta nije vreme iniciranja promena. On je više refleksija trenutnog stanja. A ono je, kako da kažem, neveselo. Stanje naše ekonomije, državnog, poreskog, zdravstvenog, penzionog, školskog i socijalnog sistema i planiranih reformi. Jer njih nema. Pa da zavirimo.

Anglosaksonci kažu da u rečenici u kojoj postoji ali, možete komotno da ne pročitate onaj deo koji prethodi vezniku ali.
Svi ljudi treba da plaćaju svoje račune. Ako ne plaćate Infostan, to neko drugi mora da plati umesto vas. U prevodu, ostali građani. A to nije u redu.
Ali.
Ako neko preduzeće, državno ili ne, ne vodi računa o svojim potraživanjima, zakasni 10 godina sa naplatom dugovanja, a onda u masovnoj akciji maltretiranja građana pokuša da na strah i neznanje, ukratko prevaru, naplati deo duga, onda je to centralno pitanje. Ne ono pre ali.

Zakonodavna, izvršna i sudska. Svest o potrebi njihove nezavisnosti je civilizacijsko dostignuće. Kod nas su se još od izbornog zakona i ustava i odredbe o blanko ostavkama, prva i druga spojile u jednu. U ime tobožnje stabilnosti. Od nedavnog tajnog izbora sudija smo i zvanično pripojili i treću. Tako da imamo samo jednu granu vlasti: partijsku.

I kao što imamo MMF da nas štiti od pohmanitalih najstarijih potpredsednika vlade i njihovih penzionih snova, tako na sreću imamo i EU sudije i institucije da nas spasu, opet od nas samih.