"Ćutanje ovog razgovora ostavljam u amanet mom sinu Vuku Antiću, sa prevelikom molbom da nikada ne pristane na čopor" - Mika Antić

Moja lična kolekcija

Ludi Neca i Buldožer su dvojica likova iz mog detinjstva koje pamtim kao najbolje igrače klikera svih vremena. Ima nešto kod dece koja imaju loš uspeh u školi - nešto primalno - što ih tera da budu najbolji u društvu. Njih dvojica nikada nisu znali gde je Gvatemala, ili kom slivu pripada Dunav,

Bitno je da razlikujemo adaptivno nesvesno od onog nesvesnog koje je opisano od strane Frojda – ono tamno, hladno mesto puno strahova, fantazija i neprijatnih sećanja. Treba ga uzeti kao onaj deo naše svesnosti koja pruža mogućnost da se u najkraćem vremenskom roku donese odluka koja je optimalna u odnosu na posledice, situaciju i informacije koje u trenutku imate. Ako na Vas juri kamion, vi nemate baš puno vremena da sagledate

Meni bejahu najlepše one koje su se najslađe smejale.

A uvek sam se pitao gde rastu bre ove cure.... Nekako smo se uvek zezali kako mora da ne postoje

Onda saznah da ih stvarno i ima koje ne postoje ...

Stvarno, nije ni čudo što nam je osećaj lepote poremećen.

U nedelju je poginuo jedan od mojih poznanika.

Momak je imao nešto manje od 30 godina. Nesrećan slučaj. Niko za kriviti. Teško za prihvatiti.

Morao sam da mu postavim sliku u firmi. I flor. I sveću. I knjigu žalosti. I umrlicu. I obaveštenje za ostale kolege. Sve u rok službe.

Šta god uradio, njegova stolica će zauvek ostati prazna.

Ima ih stvarno razlicitih. Ja nisam nikakav poznavalac.

Ali ko cuje ovo i ne svidi mu se... ne znam sta da mu kazem

Hodao sam uz Mariju već neko vreme ivicom šume. Sumrak je počeo da obuva svoje cipele i da nam prilazi polako. Preko horizonta, dan je zevao i pripremao se na počinak.

Na toj granici, gde se priroda menja, nije bilo tragova ulaska u šumu. Putevi su se izlizali i i tamo gde su nekada staze kročile u šumu i šipražije, sloj snažne, niske trave i šumskog rastinja je nadvladao. Kao da je šuma bila netaknuta.

Iz drveća se nije čula graja ptica. Nije bilo znakova da unutra ima ičega. Sablasna, gotovo mrtva, tišina je ispunjavala prostor granice. Tek ponegde se čulo

Ako su oči ogledalo duše, šta onda treba da budu oči jednog grada?

Ko kaže da sve mora da bude opisano rečima?

Unazadni Vizuelni putopis sa ličnim potpisom.

Za ovo mi je trebalo oko godinu dana, pa se nadam da mi nećete zameriti što je blog malo veći. Ali za sve one koji ga ovakvim nikada nisu videli, On može i ovako da se gleda, čuje i oseti...

Ja stvarno verujem da čoveka možete bolje upoznati u 15 minuta za volanom nego za 6 meseci periodičnog druženja. Tekst je posvećen svima koji prolaze kroz gužvu svakoga dana vraćajući se sa posla preko Brankovog mosta ka gradu. Kakva vrsta nekulture za videti....

Vrata se otvaraju. Desna noga ide unutra, pa onda zadnjica, blago savijanje kičme, udobno uglavljivanje, pa leva noga. Ključ, otvaranje prozora, start. Sa parkinga na ulicu. Gas dok su kola u leru, kvačilo i gas, polazak. Gas druga, gas treća. Levi žmigavac, preticanje. Ostavljanje slabijeg iza leđa. Blago smejanje

Stojim ja tako na autobuskoj stanici pre nekih 11 godina i čekam famoznu 26-cu kod Kalenića. Dok čekam, kao i svi ostali, razgledam unaokolo ko će ga znati za čim. Ubijam vreme brojeći kocke na trotoaru od mene do ivičnjaka pri tome pokušavajući da pogodim da li će ih biti paran ili neparan broj. Okrećem se i učinilo mi se da mi je taj lik poznat odnekud... 

Sa druge strane stoji lice koje isto tako gleda u mene. Hmmmm, razmišljamo se obojica, znamo se odnekud. Sigurno. Tri sekunde previše i famozno dizanje obrve. Ni danas se niko ne seća ko je prvi progovorio.

Ovaj tekst je napisan u dahu pre nekog vremena. Može i da posluži kao scenario za epizodu Twilight Zone. Čitate na sopstvenu odgovornost :)

Prolog: „-Ne treba se bojati ljudi.

-Pa ja se i ne bojim ljudi, nego onoga što je neljudsko u njima.“

Ivo Andrić – Znakovi pored puta

Pre svega želim da sapoštim da je svaka reč dole napisanog teksta istinita. “Pesnička” sloboda, metafore i poređenja su i dalje tu samo da zabibere priču i daju Vam dojam o atmosferi. Takodje želim da naglasim da je ovo socijalna autorasprava