Dracenine "Mrvice"

Sneška: Srbi ne vole promene...

Ivan Marović:...Da budemo precizniji: Srbi ne vole promene nabolje.

Sarma: Srbi ne vole ništa.

(Blog Bitni i Nebitni Igipop, 15.06.2007.)

Mi ni ne znamo tačno kad nam se to desilo, u kom smo trenutku prestali da se zanimamo za svet oko sebe i sebe same. Ne sećamo se više ni kad je evropski ekspres krenuo. Pred našim očima je u devedesetim promicao jedan po jedan vagon, a mi smo (osim što smo ratovali) nepokretni stajali i gledali. Kako se njihova brzina povećavala, u nama je rasla prvo nelagoda, pa mučnina, pa revolt, želja da se svadjamo, pretimo, ucenjujemo. A onda je nastupila potpuna hipnoza, tako da sad ove poslednje vagone, ne samo da ne vidimo i ne čujemo, nego odbijamo da uopšte gledamo i slušamo. Čini se čak da nas bespomoćnost onemogućava i da razmišljamo o bilo čemu.

Kad se ulazi u bilo kakve reforme, od izuzetnog značaja je svest o resursima, o onom čime one mogu biti sprovedene, što će ih podržavati i podsticati i sprečavati lutanje i greške, kao i o barijerama koje ih mogu ometati. Medjutim, naši političari i mi gradjani zajedno sa njma pomalo ličimo na posadu Titanika koja se neprekidno bavi samo vidljivim vrhom ledenog brega (pokušavamo da popravimo standard, da smanjimo nezaposlenost i siromaštvo, da pokrenemo privredu), to punih usta nazivamo reformama, ali malo-malo punom snagom udaramo u nevidljivi deo ledenog brega, ne shvatajući da je do toga došlo zato što nismo razmotrili dublje slojeve problematike. Dobra kultura je jedan od najvažnijih nevidljivih resursa za reforme, a loša, barijera najgore vrste.

Da je kojom srećom preživeo atentat, Zoran Djindjić bi juče proslavio svoj 56. rodjendan.

Kako je moguće da ga ni juče ni danas niko od nas nije pomenuo? Jesmo li samo zaboravni ili se stidimo, pa potiskujemo uspomenu na njega? Imamo li razloga da se stidimo, kajemo? Da li bismo imali čime da mu se pohvalimo?

Autor teksta: Jaril

Aплауз. Чекан сам. Изаћи. Само изаћи. Публика. Клавир. Како? Сести! Чекају...

Устанак. Јуриш. Сева смрт. Пада живот. Налет. Сваки је јачи. Сваки више кошта.

Борити се. Суздржан уздах. Нож.

Напред. Немир у снагу. Ка победи. Сећи ваздух. Нада.

Умор. Притајити се. Полако устати. Вратити у ватру. Борити. Крв. Удари. Све јаче. Што даље. Напред!! Ништа иза. Победити!!

Dracenine "Mrvice"

Jutros sam kod N. Milenkovića kao odgovor na njegovo pitanje "Pamtimo li?" ostavila kratak komentar koji se sastojao samo od sledećeg linka.

Ljudi ništa ne zaboravljaju. Oni govore i pišu.

Takoreći pre nego što je legao, komentar je bio izbrisan. Da javnost ne bi ostala uskraćena za očigledno interesantne informacije, ovde ponavljam link, ali

Dracenine "Mrvice"

Da li se približava trenutak kad ćemo moći da zavirimo u ljusku dušu kao u neku kutiju sa alatom, proberemo šta nam treba i upotrebimo po svojoj volji? Izgleda da je nauka ozbiljno načela zagonetku duše, bar njen manifestni deo - mehanizme ljudskog ponašanja.

Od prvih kibernetičkih koraka pedesetih godina prošlog veka pa do danas nauku i naučnike vodi san o veštačkoj inteligenciji koja će po načinu funkcionisanja biti identična ljudskoj, o superračunaru koji će rešavati kompleksne probleme jednako dobro, maštovito i originalno kao što to ponekad čini čovek, samo mnogo brže, efikasnije, pouzdanije i preciznije, kao što priliči mašini. Od ovog cilja je nauka u medjuvremenu samo privremeno odustajala, ali ga se nije trajno odrekala, niti ga se može odreći. Medjutim, put ka tom cilju preprečio je jedan krupan balvan - nedovoljno poznavanje čovekovog psihičkog života tj. nemogućnost predvidjanja ljudskog ponašanja.

Dracenine "Mrvice"

Ako Kinez kad udje u neku javnu instituciju, recimo u Pekingu, na zidu ili stolu službenika vidi ovu sliku, odmah će mu biti jasno kako treba da se ponaša: ozbiljno i dostojanstveno i pritom može biti siguran da će se prema njemu odnositi na isti način, jer je ova slika simbol ispravnosti kineskih državnih činovnika. Ideogram pored cveta bele frezije znači otprilike „čist i nepodmitljiv". Niko zaposlene ne prisiljava da stave ovu sliku pored radnog mesta. Ostavljeno im je na volju da je trebuju ili da to preskoče... Savršen primer pravog načina da se zaposleni podstakne da prihvati poželjni obrazac ponašanja. Nema prinude, smanjenja plate, kritika, grdnji, omalovažavanja, isterivanja sa posla. Samo jedna sličica koja godi oku i duši zaposlenih i njihovih stranaka. Posao motivatora ona obavlja time što izlazi u susret nekim osnovnim ljudskim potrebama.

Dracenine "Mrvice"

Osobine idealno zdravih odn. samoostvarenih ljudi po A. Maslowu:

1. Uspešnije opažanje stvarnosti i lagodniji odnos prema njoj, «nevino oko».

Kod samoostvarenih ljudi postoji neuobičajena sposobnost da se otkrije laž, obmana, nepoštenje kod ljudi. I u umetnosti, nauci, politici i javnim zbivanjima lakše, brže i tačnije uočavaju nejasnu ili prikrivenu stvarnost. Zato mnogo bolje razlikuju sveže, konkretno i originalno od apstraktnog i rubrikovanog. Oni više žive u stvarnom svetu prirode nego u gomili pojmova, apstrakcija, očekivanja, verovanja i stereotipija koje je čovek stvorio, a koje većina ljudi brka sa stvarnim svetom i liče na decu koja radoznalo posmatraju svet oko sebe ne upuštajući se u rasprave sa njim («nevino oko»). Samoostvareni ljudi ne beže od realnosti i ne plaše se nepoznatog, pa stoga ne poriču nepoznato, niti ga prerano organizuju. Njihova potraga za istinom nije grčevita, pa privremeno odlaganje donošenja odluka do pribavljanja svih potrebnih podataka nije mučenje kao za većinu ljudi, već ponekad čak može biti i prijatno i podsticajno.

Dracenine "Mrvice"

Dracenine "Mrvice"

Dolazi Jevrejin kod rabina i vapi:

„Pamagaj, rabine!"

„Kaži, kakva te nevolja dovodi?" pita rabin.

„Ne pitaj! Siromašan sam k'o crkveni miš. Imam ženu, petoro dece i stare, skoro nepokretne, ali teške i prgave roditelje. Samo ja zaradjujem. Zaduženi smo do guše. Ali najgore od svega je što imamo samo jednu prostoriju. Svi se guramo njoj, ne možemo disati. Svadjamo se od jutra do mraka. Oči da povadimo medju sobom." plače čovek, nabraja uzroke i opisuje detalje svadja, dok ga rabin u jednom trenutku ne prekinu i ne upita:

„A imaš li ti kozu?"

Čovek ga zaprepašteno pogleda, pa odgovori:

„Imam, rabine, ali..."

„E, uvedi ti lepo kozu u kuću."

„Kako ću, rabine? Nemoj, ako za milost znaš! Samo ne kozu! Znaš i sam kako koze smrde!"

„Uradi kako ti kažem, pa za dve nedelje dodji opet.", zaključi rabin razgovor i ode drugim poslom.