Evo, 4. maja će službeno, trideset godina da je umro Josip Broz Tito. Neslužbeno, možda se njegova smrt dogodila koji mesec ranije, a možda i nije. Ispričaću tokom ovoga teksta jedan detalj koji mene upućuje da je verovatno umro u februaru, ali to nije najbitnije za ono što zapravo želim ispričati.

U momentu kad je objavljeno da je Tito umro, nalazio sam se u vojsci, u Ribnici na Dolenjskom, varošici oko 40 kilometara udaljenoj od Ljubljane. Lepa je Ribnica. I sada se sa nostalgijom prisetim nekih detalja iz jednogodišnjeg života tamo. Recimo, sedenja "Pri Cenetu", Marijaninih

Imali smo jučer priliku pročitati savet, ili bolje rečeno upozorenje Dimitrija Rogozina, ruskoga ambasadora pri NATO savezu, a adresirano na našu vlast.  Opuštenim tonom sa primesom cinizma i pretnje, Rogozin je poručio kako Srbija ne bi smela ni pomisliti na članstvo u "NATO savezu" jer bi Rusija onda istoga časa priznala Kosovo. Zašto? Pa zato, kaže Rogozin što Rusi nisu veći Srbi od Srba. I kaže još, "ulaskom u NATO Srbija bi priznala Kosovo". Kao da je pišući tu poruku prepisao "apel 200 intelektualaca" ili još tačnije, kao da je taj apel pisan u Moskvi. Nemoguće je ne

Danas sam u "Večernjim Novostima" pročitao da je Rade Šerbedžija bio, zajedno sa suprugom Lenkom Udovički, u jednodnevoj poseti Srbiji. Došao je da vidi predstavu u "Zvezdara teatru" koju je režirao njegov deklarisani prijatelj Ljubiša Ristić, a gde mu igra zet Filip Gajić. Suočen sa nezgodnim pitanjima o prijateljstvu sa Ljubišom Ristićem, Rade nije davao baš jasne odgovore, ali je bilo  belodano da gaji prijateljstvo naspram Ristića, a da mu je važna i zetova

Danas smo saznali tužnu vest da nas je napustio divan čovek - Mirko Đorđević.

Za jednu malu kulturu kakva je naša to je ogroman gubitak. Čovek renesansne kulture i znanja, skroman, čestiti i moralno uzvišen, otišao je na Veliki Petak. U tome ima neke simbolike, jer je Mirko bio apsolutno čovek koji je živeo i razmišljao po izvornom Hristovom nauku.

Imao sam sreću da sam ga poznavao. Sedeti sa njim sat - dva, bilo je kao da pročitate pet knjiga, bez ikakvog preterivanja.

U februaru, 2013. napravio sam razgovor sa njim na temu Milanskog edikta i evo postavljam ga. kroz njega se vidi na koji je način Mirko Đorđević doživljavao istoriju i hrišćanstvo. Neka počiva u miru.

Grozna slika šamaranja i ponižavanja profeseorke u Sremskoj Mitrovici za koju smo doznali tek zahvaljujući slučaju i jutjubu, a ne od onih koji su bili dužni da to saopšte i koji se evo i dalje upinju da stvar relativizuju na način da ministar prosvete formira neku komisiju koja će ispitati slučaj, ili direktora škole koji nikako da stvar nazove pravim imenom, suočava nas sa još groznijom istinom da je nasilje u našim životima u našoj svakodnevnici toliko prisutno da mu se istinski, sistematski ne možemo i ne znamo suprostaviti.

Da je nasilje u školama veoma česta pojava

Diglo se dosta prašine glede splitkog gradonačelnika Keruma, vlasnika istoimenoga trgovačkoga lanca. I sad da ne prepričavam i da ne elaboriram njegov primitivizam, šovinizam i bandidtski profitabilni patriotizam, tako uobičajen i tako aktuelan na današnjem Balkanu. U nekoj drugoj balkanskoj državi, i nekom drugom gradu taj Kerum bi se ladno mogao prezivati Ilić, ili Keljmendi ili Agić....a da cela priča na sadržaju ništa ne izgubi.

Prepričaću samo jedan vic koji je stariji od Kerumova ispada a koji se pričao u Hrvatskoj i koji izaziva salve smeha...Ide ovako..

Jozo

Fudbalski savez Srbije, objavio je na svom sajtu, da je seletor fudbalske reprezentacije, Siniša Mihailović izbacio iz reprezentacije Adema Ljajića zato što nije pevao himnu "Bože pravde".

„Selektor je održao sastanak sa Ljajićem. Po dobijanju informacije da Ljajić iz ličnih stavova nije pevao himnu Srbije i da tu neće biti promene, Siniša Mihajlović je saopštio igraču da se vrati kući“, piše u saopštenju Fudbalskog saveza Srbije. 

E, dakle, svinjarija, nad svinjarijom. To su ti posebni zahtevi, zbog kojih se Mihajlović desetak dana natezao sa fudbalskim savezom.

Evo, imam potrebu da pored političkih tekstova, postiram ovde i poneku priču iz neobjavljene zbirke koju sam pisao pod radnim naslovom "Kninski Marlboro opušak". Prvi moj tekst na blogu bila je priča posvećena Mići, rođaku koji za desetak dana dolazi iz Australije nakon 14 godina izbivanja. Ova danas je tužnija....

Dragi prijatelji, kažite mi slobodno šta mislite..Meni će to biti od velike pomoći...

KULTURNI

Nije više u životu, a bio je tako snažan, temeljan i žilav, da se činilo kako on nikada ne može

Nekako u ovo vreme, oko Preobraženja, pre trinaest godina, svratio sam do roditelja koji su svoje prve izbegličke dane provodili u malom sestrinom stanu na Lionu.

Bili su sami i zatekao sam ih u nekoj čudnoj tišini, zamišljene, tužne i bezvoljne. I kao da su im oči bile crvene onako kako znaju biti posle plača.

- Šta je – pitao sam, ljubeći majku - šta se dogodilo?

- Ubili su Bratskoga - odgovorio je otac, umesto nje....

- Kako znaš, jeli to sigurno...

- Čuo jutros na Đermu na pijaci, rekli mi neki