Ovih dana sam prevodila dva teksta za Peščanik. Oba su iz nemačkih novina Süddeutsche Zeitung (SZ), oba su posvećena desetogodišnjici okončanja rata na Kosovu. Prvi tekst je napisala renomirana nemačka novinarka Franciska Augštajn, a drugi pisac Beća Cufaj, kosovski Albanac koji živi u Nemačkoj i na Kosovu. 

Franciska Augštajn me je vratila u godine 1998/99. koje sam provela u Nemačkoj, doslovce je u meni evocirala sećanja na taj period. Ne pamtim kada sam pročitala tekst koji po meni vernije prenosi to burno vreme odlučivanja da se počne s bombardovanjem, negodovanje nemačke javnosti, previranja na nemačkoj političkoj sceni. Nemačka je bombardovala, ali Nemci su bili protiv bombardovanja. NATO nije imao mandat UN, baš kao što ni nemački političari nisu imali mandat većine svojih građana. Taj tekst sam prevela za par sati, očas posla.

Tekst Beće Cufaja je bio dvojako naporan za čitanje i prevođenje. S jedne strane, pisao ga je književnik, a to se na mnogo mesta oseća, a s druge strane, pisan je iz perspektive žrtve. Dva dana sam prevodila po rečenicu-dve, pa pravila pauze po sat-dva-tri.

POBJEDA: Kako mislite da Srbija može riješiti pitanje Kosova?
KORAĆ: Kada je u pitanju Kosovo, Srbija će, po mom mišljenju, polako ići u samoizolaciju. Imali smo prvo slučaj inauguracije hrvatskog predsjednika Josipovića, gdje Tadić nije došao. Sada imamo problem sa njegovim odsustvom sa skupa na Brdu kod Kranja. Prema mojim procjenama, u vremenu koje dolazi, Kosovo će sve više biti pozivano na razne sastanke, a Srbija neće moći stalno da insistira da ne bude nekih državnih obilježja Kosova. Takva politika vodi u samoizolaciju.
S druge strane, novi patrijarh je ovih dana izjavio da srpska država ne može da postoji bez Kosova, što je zastrašujuće, jer je srpska država već postojala bez Kosova. Kosovo Srbiji pripada tek od Prvog balkanskog rata. Tu je i čuvena politička fraza „i Evropa i Kosovo", koja sada zvuči jako dobro, ali dugoročno nema šansu. Za sada Srbija tu pliva u jednoj politici koja izgleda kao dobro rješenje, ali mislim da Srbiji nedostaje vizija i spremnost da počne da se bavi realističnom politikom, na čemu insistira i Evropa.
***
Sticajem okolnosti, nekoliko sati pre nego što sam pročitala intervju Žarka Koraća Pobjedi (u kojem je, naravno, pre svega reč o odnosima Srbije i Crne Gore), čitala sam Dubravku Stojanović. Dva teksta, objavljena 2007. i 2009. godine u Helsinškoj povelji, posvećena su upravo Prvom i Drugom balkanskom ratu i pitanju odnosa Srbije prema Kosovu do danas.

Ključne reči: Đurđevdan, studenti, Bijelo dugme, Goran Bregović, Emir Kusturica, Underground, Dom za vešanje, Ederlezi, Sveti Georgije ubija aždaju // REZ // Sarajevo, No Smoking Orchestra, Nemanja, Kosovo je Srbija, Mokra Gora, Insajder... (nastaviti niz po želji)

Priča o Đurđevdanu veoma je komplikovana u mom profesionalnom slučaju. Kad čujete ili vidite napisanu reč Đurđevdan, u vama se istovremeno okine više tastera i pokrene niz asocijacija, koje možete i ne morate svesno da pratite ili artikulišete. Tako je i sa mnom, kad ne radim. Ali kad radim...

Dotična priča počinje jednog 6. maja pre desetak godina u Nemačkoj.

Podstaknuta Brajinim blogom i komentarima o „dečaku i napadaču", rešila sam konačno da napišem blog o kondicionalu - isti se kiseli u mojoj glavi još od januara. Povod je takođe bila vest na B92, pri čemu ovde ne iritira sugestivni naslov vesti, nego javašluk prema jeziku, ispoljen plakativno u dve rečenice inače podužeg teksta. Obe vesti su se, jedna zbog zloupotrebe, a druga zbog nepoznavanja jezika - dakle, zbog jezika - pokazale kao kontraproduktivne.

Setićete se, donedavni predsednik Hrvatske Stipe Mesić izjavio je početkom godine kako bi, u slučaju da Republika Srpska reši da se otcepi od BiH i pripoji Srbiji, odmah poslao vojsku na granicu... itd. Reči su odjeknule, a Mesićev kabinet je rešio da pokuša kako-tako da izvadi kestenje iz vatre, pravdajući Mesića činjenicom da je, eto, samo upotrebio kondicional.

U prvobitnoj verziji vesti objavljenoj na B92 upotreba kondicionala je prokomentarisana na sledeći način:
„Na relaciji Beograd - Zagreb sad su presudna glagolska vremena." I, malo dalje, konkretno o kondicionalu:
„Za neupućene - reč je o glagolskom vremenu koje prevedeno na žargosni jezik je - može da bude ali ne more da znači."

Udarna vest na naslovnici B92 - Medojević.

Prva vest na naslovnici Info B92 - Medojević.

Otvoriš Blog, prva vest koju vidiš iznad prvog bloga - Medojević.

Šta nam je to novo saopštio Medojević? Da će tužiti crnogorsku televiziju na kojoj je juče emitovan intervju sa Stankom Subotićem (kojeg će Medojević isto da tuži, ako već nije). Iskreno rečeno, intervju je, baš kao što Jakša na svom blogu kaže, bio najavljen kao bomba, a ispao manje-više mućak. Ali, kako god, ako me nešto u celoj priči zanima, onda je to intervju sa Canetom, jer se pominju...

Čujem da se na Utisku nedelje upravo priča o Titu. Osuđena na stream - jedva čujem, sliku ni ne pokušavam da vidim, sve zapinje, šumi, šušti, krči, prelama se, zaglavljuje. A gosti zanimljivi (Igor Mandić, Vesna Pešić i Nenad Kecmanović), ne sumnjam da zanimljivo i pričaju. Povod, ako ste zaboravili - 4. maj, 29. godišnjica Titove smrti.

Ako među vama ima onih koji su uspeli da čuju šta su gosti rekli o našem nekadašnjem doživotnom predsedniku i Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, volela bih da to podele s ostalima, osuđenima na krčanje.

U zamenu nudim tekst iz hrvatskog Novog lista od 26. aprila 2009, kada je hrvatski predsednik Mesić govorio u Jasenovcu:

Mesić: Tito nije bio zločinac

Zasluge za slobodu mogu se pripisati i komunistima koje je vodio Tito, čovjek kojeg pamte kao legendarnog antifašističkog borca i državnika, rekao je Stjepan Mesić i dodao da, mada ima ozbiljnih stvari koje se Titu mogu staviti na teret, »komunistički pokret zbog toga nije bio zločinački, niti je Tito bio zločinac«. Suočeni smo s dva desetljeća dugom pogrešnom interpretacijom povijesti u školama, s posljedicama otvorenog koketiranja s ustaštvom, rekao je Mesić

 

 

 

 

 

 

 

Moj sin: "Mama, a zašto ovaj Deda Mraz nosi belu kapu?"

(večeras, u autobusu na relaciji Beograd-Novi Sad)

Silovana djevojčica (9) mora natrag ocu zlostavljaču 

ZAGREB - Nesretna sam kad u školi dobijem jedan. Kad sam s tatom, onda sam isto nesretna jer ne volim kad me tata dira. Ne volim kad me tata mazi. Tata se skine gol i veli da moram spavati s njim ili će me zavezati vani kao psa. Kad idemo spavati, ja spavam, a tata skače po meni i radi nešto prosto. To mene boli. Ja kažem da to mene boli, a on ništa. Tata dugo skače po meni, dok mama ne kaže da je ručak gotov. Mama je vidjela što mi radi i rekla mi je: "Žao mi je, dušo, ne znam od policije broj." Braco se skriva od tate. Šapnuo mi je da i njemu radi isto.

Gost-autor: krkar

 

 

 

 

Srpska pravoslavna crkva prvi put posle 19 godina bira patrijarha. Rimokatolička crkva izabrala je 2005. prvog papu u gotovo 27 godina. I u jednih i u drugih stasale su generacije koje taj izbor nisu nikad doživele. Ima sličnosti a ima i razlika. Pisaću o tome u nekoliko delova.

Miloš, mladić od 24 godine, u Peščaniku od 27. marta govori između ostalog sledeće:

„Kako ja dolazim do saznanja o tome šta se dešavalo ovde u prethodnih 20 godina, koji su mi izvori na raspolaganju? Tu su udžbenici i knjige koje sastavljaju isti oni ljudi koji su učestvovali u formiranju Miloševićeve nacionalističke politike ili je podržavali. Tu su novine i televizije, koje opet uređuju i za koje pišu i govore oni isti ljudi koji su to radili devedesetih godina. Naravno, tu su i predstavnici vlasti, ovi koje smo birali, koji koriste iste floskule koje su se koristile pre 10 ili 15 godina u parlamentu. Znači, ja imam tih sat i po Peščanika petkom, imam sajt, imam još nekoliko tako virtuelnih, maltene nepostojećih mesta na kojima govori sve manja grupa ljudi i koji su, kako čujem, više sami sebi dosadili. Ali, važno je da ti ljudi znaju da meni nisu dosadili i da ja mnogo toga prvi put čujem. To što oni godinama među sobom pričaju, to je u redu i ja mogu da verujem da je taj razgovor prezasićen, ali meni nije dosadno. Mislim, taj krhki front ljudi je poražen i, ono što je najtragičnije, oni to otvoreno priznaju. Pa, čekaj, ako ste vi pobeđeni onda sam i ja gubitnik, onda smo svi gubitnici! Mislim, to osećanje umora i apatije, osećanje nekog beznađa, stiže samo sa strane te takozvane druge Srbije. Ne od strane nacionalista i onih koji se prave da to nisu.

Pa, znači, da upišem da te pobedio onaj isti veseli čika Dobrica koji u Kolarcu pre neki dan, eno, seiri i promoviše svoje knjige, širi svoju ideju?