Imate sreću, Peščanik zatvorio radnju preko leta, vreme je za lake teme, laku odeću, možda neko more... :) No, čisto da vas ne ostavim sasvim na miru, rešila sam da vam prezentujem deo transkripta poslednje emisije iz ove sezone koji sam upravo lektorisala (znači, možete da slušate na podcastu, ali još nigde ne možete da čitate, izuzev ovde).

U Peščaniku ponekad gostuje osoba zbog čijeg fan cluba bih, da postoji, možda i preispitala svoje ubeđenje da jednostavno ne umem, niti uopšte hoću da budem bilo čiji fan. To je istoričarka Dubravka Stojanović. Imam još par favorita, naravno, ali nije baš red da vam ih otkrivam - ako opet nekad ne odolim da neke odlomke stavim na blog, reći će vam se i samo, ali možete biti sigurni da sam i ja samo ljudsko biće koje prema nečijim rečima ima afiniteta a prema nečijim ne, čak i kad su sagovornici Peščanika u pitanju. ;)

Dubravka Stojanović je povodom sadašnje ekonomske krize pričala o svetskoj ekonomskoj krizi 30-tih godina prošlog veka. Pričala je o globalnim posledicama te krize i onome što bismo, dakle, po iskustvu mogli da očekujemo od ove. Pa počujte.

"PREMA rezultatima izlaznih anketa Ivo Josipović je osvojio 64,6 posto glasova, a Milan Bandić 35,4 posto glasova. Podsjetimo u prošlom izbornim krugu pogreška izlaznih anketa bila je 0,3 posto." (Index.hr)

Konačan rezultat: Josipović 60.26%, Bandić 39.74%. Glasalo 50.12% birača.

Kopiram vam svoj tekst koji je objavila današnja Borba, a preneo i Peščanikov sajt - ne zato što vas Borba nervira a Peščanik ne podnosite ;), nego zato što pretpostavljam da jezik naš svagdanji zanima i blogere koji ne prate ova dva medija.

___________________

Pre dve godine, kada smo na Slavističkom seminaru u Cirihu radili na novom nastavnom programu, jedan kolega me je iznebuha upitao: „Zar ti zaista pristaješ da govoriš jezik-skraćenicu?". Reč je o nemačkoj skraćenici BKS, koja je ekvivalent engleskog BCS, a na našem jeziku glasi BHS - bosanski, hrvatski i srpski jezik.

Haški tribunal je skraćenicom BCS prvi stavio tačku na prepucavanja o imenu, tj. imenima ovih jezika, ali nije to uradio iz političkih razloga, kao što se ponekad čuje, nego iz pragmatičnih.

Naslov ovog posta namerno je ovako dug. Jer, kako kaže autor teksta koji vam prenosim, "predavati bosanski, hrvatski, srpski jezik i književnost u osnovnoj školi znači, između ostalog, predavati predmet s najdužim nazivom".

Ovaj tekst čini okosnicu bloga koji sam htela da napišem o bosanskom jeziku. No, pošto sam u stisci s vremenom i pošto je tekst poduži, a izuzetno ilustrativan (mnogo toga bih prepisivala ili tek parafrazirala), pročitajte iz prve ruke o nastavnim iskustvima Namira Ibrahimovića.

Dodaću samo - ne verujem da je problem naziva i nastave jezika moguće rešiti samo na nivou Bosne i Hercegovine, iako se on tamo pokazuje u najgorem i najapsurdnijem obliku. Ovo je regionalni problem, a srž mu je političke i nacionalne, a NE jezičke prirode, ma koliko se neki renomirani lingvisti upirali da nas ubede u suprotno. Dobro regionalno rešenje dobićemo tek kada lingvisti (pre svih oni u Hrvatskoj i Srbiji) okrenu list i, kako naučno, tako i politički založe svoje znanje i svoje sposobnosti za praktičnu umesto nacionalne opcije. (Ne bih spekulisala mogućnošću da to bude uskoro.)

Ibrahimović upozorava na ono o čemu ovde na blogu najčešće govori Milan Ćirković: obrazovanje nam je katastrofalno. Pismenost takođe, naravno. A to je tako između ostalog zato što se u beskraj svađamo oko "prelaza" ili "prijelaza", "nakon" ili "posle", "djeda" ili "đeda" - pa u tim svađama zaboravljamo da se ni na jednom od BCMS-jezika ne kaže "mi bi" nego "mi bismo" i ne piše "rećiću" nego "reći ću". A da ne govorim o dubioznim sporovima na temu "čiji je Andrić" tj. "čiji je Njegoš"...

Ovih dana sam prevodila dva teksta za Peščanik. Oba su iz nemačkih novina Süddeutsche Zeitung (SZ), oba su posvećena desetogodišnjici okončanja rata na Kosovu. Prvi tekst je napisala renomirana nemačka novinarka Franciska Augštajn, a drugi pisac Beća Cufaj, kosovski Albanac koji živi u Nemačkoj i na Kosovu. 

Franciska Augštajn me je vratila u godine 1998/99. koje sam provela u Nemačkoj, doslovce je u meni evocirala sećanja na taj period. Ne pamtim kada sam pročitala tekst koji po meni vernije prenosi to burno vreme odlučivanja da se počne s bombardovanjem, negodovanje nemačke javnosti, previranja na nemačkoj političkoj sceni. Nemačka je bombardovala, ali Nemci su bili protiv bombardovanja. NATO nije imao mandat UN, baš kao što ni nemački političari nisu imali mandat većine svojih građana. Taj tekst sam prevela za par sati, očas posla.

Tekst Beće Cufaja je bio dvojako naporan za čitanje i prevođenje. S jedne strane, pisao ga je književnik, a to se na mnogo mesta oseća, a s druge strane, pisan je iz perspektive žrtve. Dva dana sam prevodila po rečenicu-dve, pa pravila pauze po sat-dva-tri.

U moru afera poslednjih nedelja moralo je nešto da ustalasa i „kulturni" život Srbije. U Matici Srpskoj u Novom Sadu održan je naučni skup o delu Petra II Petrovića Njegoša, na kojem je prisutni naučnik episkop bački Irinej, kao što znate, okrenuo Njegoša u grobu rekavši u kontekstu rasprava o Zakonu protiv diskriminacije da bi i Njegoš bio optužen kao zagovornik diskriminacije i netolerancije i da bi, štaviše, možda završio kao „pustinjak haški".

Ideologija

Ono što je mene zaintrigiralo nije pitanje da li je episkop u pravu, nego komentari ovde na Blogu, koji pokazuju da je ideološki aspekt Njegoševog književnog dela bitniji od svega ostalog.

Pre nešto više od mesec dana pisala sam na blogu o tome kako su crnogorske Vijesti „prenele" moj tekst iz Borbe, odnosno sa sajta Peščanika.

U međuvremenu se događalo sledeće: Željko Ivanović, direktor Vijesti, odgovorio je na moje pismo manirom starog lisca, a to znači da je ignorisao činjenice pokušavši istovremeno da mi podiđe hvaljenjem teksta i upućivanjem u običaje prenošenja tekstova sa drugih medija, žalopojkama o problemima prelamanja tekstova na internetu, naglašavanjem da su Vijesti koncepcijski nekako najbliže baš Peščaniku, ponudom da ipak Vijesti meni uplate honorar, pa da ja onda pokažem svoj humanizam i sama uplatim donaciju za film o Zoranu Đinđiću - ne može on to tako, kao po kazni, ipak je sa Đinđićem bio prijatelj, a Vijesti će svakako naći način da svojevoljno podrže taj projekat... Odgovorila sam najavom da ću poslati preporučeno pismo glavnom i odgovornom uredniku Vijesti Ljubiši Mitroviću, rekavši da očekujem da to pismo bude u Vijestima objavljeno kao moja reakcija. To sam potom i učinila, poslavši isto pismo Ljubiši Mitroviću i u vidu attachmenta uz mail.

Lično mi se od tada nisu obratili ni jedan ni drugi. Stigla je samo potvrda od pošte da je preporučeno pismo uručeno 15. maja 2009.

Juče u internet-pretraživač ubacim „Jelena Gall" i „Vijesti" i izađe mi ovo:

 

Umesto Eurosong-euforije, koju do te mere ne razumem (i ne pratim) da je zaista bolje da ćutim :), evo jednog zanimljivog intervjua iz današnjeg izdanja Tagesanzeigera – ako se ne varam, u pitanju su najčitanije švajcarske novine.

Brzopotezni prevod by JG, specijalno za blog, još specijalnije za blog u rasejanju, a najspecijalnije za sve one koje malo manje zanima Evrovizija ali ih zanima Evropa (sve sa neutralnom Švajcarskom u sred srede). :)

 

Od Radulovića bi mogao da se napravi Radler*

Odbornica Socijaldemokratske partije (SP) u švajcarskom Savetu kantona, Anita Fec (Fetz), želi da stranci budu bolje integrisani. Njima treba da se omogući da promene prezime, da bi poboljšali svoje šanse na tržištu rada.

1) Deridin iznevereni testament

U pretposlednjem broju NIN-a imao se pročitati zanimljiv feljton, odnosno prevod teksta „Arhivska groznica“ (Archive Fever) T. Bartleta (inicijalno objavljen 20. jula u magazinu The Chronical of Higher Education) u kojem glavne uloge igraju pokojni francuski filozof Žak Derida i Dragan Kujundžić, profesor slavistike na Univerzitetu Floride u SAD. Rečeni profesor Kujundžić bio je dugogodišnji Deridin kolega na Univerzitetu Irvajn (SAD), što je informacija od eventualnog interesa za poneke belosvetske univerzitetske uposlenike, ali

POBJEDA: Kako mislite da Srbija može riješiti pitanje Kosova?
KORAĆ: Kada je u pitanju Kosovo, Srbija će, po mom mišljenju, polako ići u samoizolaciju. Imali smo prvo slučaj inauguracije hrvatskog predsjednika Josipovića, gdje Tadić nije došao. Sada imamo problem sa njegovim odsustvom sa skupa na Brdu kod Kranja. Prema mojim procjenama, u vremenu koje dolazi, Kosovo će sve više biti pozivano na razne sastanke, a Srbija neće moći stalno da insistira da ne bude nekih državnih obilježja Kosova. Takva politika vodi u samoizolaciju.
S druge strane, novi patrijarh je ovih dana izjavio da srpska država ne može da postoji bez Kosova, što je zastrašujuće, jer je srpska država već postojala bez Kosova. Kosovo Srbiji pripada tek od Prvog balkanskog rata. Tu je i čuvena politička fraza „i Evropa i Kosovo", koja sada zvuči jako dobro, ali dugoročno nema šansu. Za sada Srbija tu pliva u jednoj politici koja izgleda kao dobro rješenje, ali mislim da Srbiji nedostaje vizija i spremnost da počne da se bavi realističnom politikom, na čemu insistira i Evropa.
***
Sticajem okolnosti, nekoliko sati pre nego što sam pročitala intervju Žarka Koraća Pobjedi (u kojem je, naravno, pre svega reč o odnosima Srbije i Crne Gore), čitala sam Dubravku Stojanović. Dva teksta, objavljena 2007. i 2009. godine u Helsinškoj povelji, posvećena su upravo Prvom i Drugom balkanskom ratu i pitanju odnosa Srbije prema Kosovu do danas.