Malo, malo, pa se kod nas na povedu diskusije o podelama i razgranicenjima na relaciji "prva" i "druga" Srbija, a posebno te razlike dodju do izrazaja na danasnji datum, sto se vidi iz dosta komentara i na blogu i drugde. Linija razgranicavanja i tzv "nicija zemlja" je u ovom slucaju toliko tanka da je jednostavno nemoguce ostati u sredini, kao kvazi-neutralan, vec se moramo pripojiti jednom od ove dve grupacije, ideologije, pogleda na svet, pogleda na Srbiju, pogleda na sebe na kraju krajeva.

Izbor je na prvi pogled lak. Ukoliko vam ne curi mast iz bureka po bradi i nemate na sofersajbni

Ovog novembra navrsava se tacno 50 godina od kada je ubijen americki predsednik John F Kennedy.

Ubistvo najmladjeg izabranog americkog predsednika je uzdrmalo svet. I danas, jos uvek se mnogo sto-sta trese pri pomisli na ovaj cin. Zvanicna verzija je tanka, arhive se jos uvek strogo kontrolisu, raznoraznih teorija zavere od onih sa kredibilitetom, do onih sumanuto-paranoicnih ima na pretek. Istina se u svemu tome provlaci kao duh. I ima je, i nema je. Parcijalni pogled osvetli poneku tacku, ali tesko da iko u javnosti ima uvid u celu sliku ove tragicne epizode.

Mnogi bi voleli da saznaju ko ga je tacno ubio i zasto su ga tacno ubili.

Postoji jedna grupa koja je mozda od svih bila najkljucnija u mom odrastanju. Jos uvek je rano da se kaze da li mi je spasila ili upropastila zivot (ili, sto je najverovatnije, oboje), ali se moze reci da je direktno uticala na tok pojedinih misli i akcija doticnog blogera. Nikako u smislu prosto-prosirenog Fan Zone obozavanja ili idolatrisanja (ako je ovo uopste pravilna rec), nego kao putokaz da je u vecini slucajeva (uvek?) korisno, pozeljno, i neophodno, staviti se u polozaj (cipele) onog drugog, pre nego sto se pocne donositi sud o istome, a i o samom sebi...

Nekoliko puta sam pocinjao blog o Ekatarini Velikoj, ali nikako nisam mogao da prodjem drugu recenicu, a da me ne obuzme neko cudno osecanje koje mi nije dozvoljavalo da nastavim dalje i da artikulisem, na neki nacin, ono sto zelim da napisem o tim ljudima i o nama samima. Nekako mi se srce stegne, mozak mi se zarobi i jednostavno ne mogu dalje. Onda se opet vratim, ali na kraju obrisem sve, i tako mesecima. Medjutim, ovog puta sam odlucio "da izdrzim", i da ipak srocim koliko-toliko neki zapis o toj grupi, vremenu i sta je ona meni, a koliko vidim i mnogim drugima, znacila.

Bio sam

Pitaju me ovih dana moji sagovornici kako ce se sve ovo zavrsiti... Ukrajina, energetska kriza, Corona, Brexit, Trump, Putin, Iran, Severna Koreja, Kina, Global Warming, Vučić (dobro, ne pitaju za Vučića, osim jedne naše žene iz Actona)... Brinemo se, ne znamo sta da radimo, kažu, neizvesnost je najveca od kada pamtimo, sta to ostavljamo u nasledstvo nasoj deci. Zivimo i radimo u nekom prividu normaliteta, a ne znamo hoce li sutra da pukne i ode sve dodjavola ili ne...

A ja ćutim, mudro razmisljam, i na koncu im ne kazem ono sto bi svi morali vec da znaju...

Od kad se

...across the Atlantic sea...

U cemu se sastoji sposobnost ovog opskurnog, tmurnog, depresivnog, siromasnog, kisovitog i hladnog grada da nam podari toliko radosti i zadovoljstva na ovom svetu?

 "Oh Manchester,

 so much to answer for..."

Za drugu polovinu septembra dvehiljadeprve godine imao sam zakazanu (nekoliko meseci unapred) strucnu konferenciju. Veoma sam se radovao odlasku u New York. Nikada pre nisam bio u Velikoj Jabuci. Planirali smo ostanak tako da nedelju dana imamo za privatno zezanje po Menhetnu i okolini. Celog tog leta se po kuci pevalo "start spreading the news...", bas je bilo uzbudjenje. Dobro, neko ce reci bezveze, sta se pale matori (tada ne bas toliko) ljudi na Njujork i slicno, ali je neka marsruta bila isplanirana (in no particular order):

Tog leta hiljadudevetstodevedesetprve godine poceo je zavrsetak raspada Jugoslavije. Kosarkaska reprezentacija SFRJ je osvojila jos jednu zlatnu medalju. Zagrebacki Dinamo je promenio ime u HASK Gradjanski. Rezervisti su pozivani na "redovne vojne vezbe". Ivica Osim je postao trener Partizana. Izvrsen je ilegalni upad u monetarni sistem drzave. Rumuni su i dalje prodavali stvari za jednu "chrvenu". Proizvedena je poslednja dobra serija Yuga u kragujevackoj Zastavi. Granice su jos uvek bile otvorene. Sest predsednika su kao predgrupa odradjivali poslednju veliku jugoslovensku turneju Crvene Jabuke,

Amy Winehouse je umrla onog trenutka kada je prodata prva kopija njenog drugog albuma, Back to Black. Posle toga je sve bilo samo jedna iluzija, obicna fatamorgana. Amy je ogolila svoj zivot do totalne apsolutnosti i darivala ga svetu na uvid. Posle toga nije postojalo nista vise da se uradi. Droga, pice, depresija, sve su to samo sekundarne pojave. Primarna je da je Amy dosla u raskorak sa celim svetom, sa svima nama kada je postalo jasno da mi ocekujemo jos, a ona nema vise nista da da, jer je vec dala sve. U moru eksperata koje smo poslednja dva dana slusali i citali po britanskim medijima,

Prvi tekst koji pisem na blogu zapocinjem u 22:30 po lokalnom, engleskom vremenu, 13. aprila 2008, posle jednog napornog, ali vrlo ispunjavajuceg dana. Danas sam pretrcao celih 42km i 195metara londonskog maratona…

Ali da krenemo od pocetka. Necu mnogo da pisem da mi je trebalo par godina da dobijem mesto u ovom, kako su organizatori danas vise puta pominjali, najmasovnijem maratonu na svetu, ali mojoj sreci (i zabrinutosti)