„Radnici beogradskih centara za socijalni rad održali su juče jednočasovni protest ispred ustanova u kojima rade, kojim su, kako kažu, želeli da skrenu pažnju državi, ali i javnosti na „teške i nebezbedne uslove u kojima rade““

To juče je bilo nakon što je za samo nekoliko dana još jedna majka ubijena u centru za socijalni rad, s tim što je ovaj put ubijeno i dete. U državi koja pati od nemanja dovoljno dece i majki koje bi ih radjale.

Ne znam za državu, ali moju pažnju su privukli. Prvi put vidim da socijalni radnici protestuju. Zato što su ovaj put, zbog njihove loše procene, povredjene njihove kolege. Nikada nisu izašli na ulice da se bune što su njihove stranke povredjene ili ubijene. Zbog njihove loše procene. Jer, kad se radi o njima, u centrima zaposlenima, kažu da već dugi niz godina upozoravaju da rade u nebezbednim uslovima. Znači – nekontrolisanim. Da probam da zaključim – oni znaju da rade u nekontrolisanim uslovima, ali u njima zakazuju kontrolisane susrete svojim strankama. I preporučuju sudovima da donesu odluku o kontrolisanim susretima sa problematičnim strankama u nekontrolisanim uslovima. Je l to to?

 

Naslovu ne fali znak pitanja, sugestivan je baš kao i naslov nad novom tiradom psihoterapeuta na slobodi, Zorana Milivojevića, "Zašto su jake žene naporne?". Čovek je majstor, odlično mu ide podilaženje niskim ljudskim strastima, tvrdnjama da je ono loše u čoveku dobro, čak i preporučljivo. Ono što bi većina volela da može na glas da kaže, al ne sme. Zato on to zine umesto njih, usreći ih i umesto

Za mene je svako vreme, vreme za kafu. Jer, ja sam stara pričalica, volim da tandrljam, čudo jedno. Kafa je prosto sastavni deo priče, jer ako neko misli da mi ponudi kafu tek onako, bez titla, to me ne zanima. Najbolje obožavam neopaženo ispijanje kafe, jer pravo da vam kažem, od kafe najviše volim njen miris.

Miris pržene kafe vija se svakog jutra u mojoj ulici. Neki od kafića

Lepo ja kažem, manite me se mora boje tirkiza i onih plaža na ljuljuškanje palmi koje dotično zapljuskuje, ko zna šta sve tamo živi, koliko je dugačko i kad je poslednji put jelo.

Pred obalom poznatog egipatskog letovališta Šarm el Šeik je morski pas napao četvoro turista iz Rusije i Ukrajine. Dve turistkinje su u napadu izgubile ekstremitete, jedna ruku i druga nogu. Sve plaže na jugu Sinajskog poluostrva su zbog toga u sredu zatvorili. 

Prema navodima egipatskog ministarstva za životnu sredinu su, danas, uhvatili dva morska psa, koja su – ili bar jedan od njih – napali turiste. Manji je bio dug 2,25 metra i težak 150 kg, a veći je bio dug 2,5 metra i težak 250 kg.

Da l' sam ja vama pričala o tome koliko volim leto? Nisam? Nije moguće da sam to propustila...imam jedno par tema o kojima sam želela da vam pišem, baš onako fine, al' ne vredi...em bi vi mogli da ostanete uskraćeni za informaciju o mom voljenju leta, em ja i tako na današnjih 180 rernskih stepeni, s obe strane, prosto nemam emocija ni za šta drugo no za ovo...pa, daj da i ja izrabim više no opšte zlostavljani pridev u poslednje vreme, prelepo leto.

Obzirom da mi je rođendan, a da sa vama provodim sve ono vreme kada me traže po kući, sa zaključkom »mama je na blogu«, kao i da čestitke od virtuelnog društva već od sinoć kaplju k'o cevka na tušu, red bi bio da vam zauzvrat poklonim žurku i priču.

Dakle, rođendani pripadaju deci. Kada porasteš, iako te niko ne obavesti o prenosu vlasništva, rođendani ti se izmigolje

U sasvim novoj, novcatoj, glanc 2010. godini vam svima puno ljubavi, zdravlja i sreće žele Žmu, Duca, Pop, Veca, Boris, Gaga, Dića, Iki Varvarin i Jelica!

A, sad sarmu na sto!

Od 23. aprila, svetskog Dana knjige, ovogodišnja prestonica knjige i autorskih prava je postala – Ljubljana. Iskreno verujući da Dan knjige mora da traje mnogo duže od jednog dana, ovaj blog, kao moj duboki naklon, posvećujem onome na koga prvo pomislim kada se kaže »knjiga«, velikom Majstoru priče i Umetniku života, piscu kome je ova godina širom sveta posvećena, jer se tokom nje slavi 150 godina od njegovog rođenja – Antonu Pavloviču Čehovu.

Promocija knjige "Samo da ti kažem" će biti danas, 29.oktobra od 16,00 do 19,00 na štandu Booking-a, koji se nalazi na samom ulazu u Halu 1, na početku "glavne ulice" sa desne strane. Dragi poštovaoci pisca i blogerke Jelice Greganović, da ne lutate, tamo ćete moći da nađete Jelicu! (edit: urednica Bloga) 

 

petak je veče. I malo ljudi je na blogu, sem ako i drugde nisu popustile nebeske gumice kao ovde. Curi zaredom drugi dan japanska kazna, ledena, oštra, napredna – već novembarska kiša. Ista izuzetno doprinosi mom raspoloženju, koje se ovih dana razvija modelom probuđenog vulkana. Shodno tome se sve nešto suzdržavam od konačnog izbacivanja lave i hodam po kući kao glađu iznervirana mačka, a u stvari me vata trema i strava, kalendar bledi od mojih prečestih pogleda, dok osoba koja me duži, u ime mog izdavača, čita već 87.957 mail od mene i sigurno pokušava da ubedi šefa da ga pusti na oporavak u neku banju za persone sa skraćenim živcima, dupli aranžman.