Drage kolege, novinari, pročitajte savete mog druga Vasketa, iskusnog novinara i izveštača sa demonstracija, i iz ratnih zona, Aleksandra Vasovića koji sada radi za čuvenu medijsku kuću, »Zaustavite Rojters«. Ja bih samo da dodam neke sitnice:

 -       Kad i ako trčite prema policiji, dignite ruke ili ih raširite, ali otvorenih šaka, a press karticu, koja vam inače visi o vratu, stavite u usta i to tako da se vidi natpis Press. Policajci gledaju u lice i ruke, tako će najbrže videti da ste novinar ili neće imati izgovor da nisu primetili. Tome me je na štrajku »A sad svi na svoje radne zadatke«, 1988. godine, naučio stari novinar RTS-a: »Dete, stavi tu karticu u zube, ako te dohvate nećeš znati ni ruke gde su ti, a kamoli kartica«.

 -       Ne oblačite odeću jarkih i upadljivih boja, jer ako se ispostavi da je okolina neprijateljski i nasilnički raspoložena prema novinarima, možete da skinete prsluk ili jaknu na kojima piše Press i utopite se u masu. Press karticu zadržite o vratu, samo je sakrijte pod odeću ili u džep.

Nije valjda da smo spali na to da ja o fudbalu pišem?! Čemu bi se slobodno mogao dodati još jedan udivitelni, interpunkcijski znak. Naročito kad se uzmu u obzir traume koje vučem iz činjenice da u kući imam tri pasionirana muška stvora, fudbalu predana, koja me mrcvare svim mogućim i nemogućim prvenstvima na dnevnoj bazi. Nekad su postojalo evropsko i svetsko prvenstvo u fudbalu, dobro, i domaća liga, a ovo sad... Taman se jedno prvenstvo završi, istog trena počinje drugo, ako ga nema onda su tu belosvetske lige, prosto da čovek ženskog roda od muke procvili. Izmedju dotičnih mogu da pogledam skraćenu verziju dnevnika, bez najave i vremenske prognoze, i to mi je. Ostatak vremena milioneri jurcaju po zelenom ekranu, trudeći se da svoju cenu na kilo dignu do cifre koju ja ne mogu ni da napišem, a kamoli pročitam.