Ima tako dana, ustanu na levu nogu i sve ćopajući ripaju po slučajno izabranom ljudskom objektu, sve dok ne svane noć njihovog sledbenika ili se prosto umore i dozlogrde sami sebi. Tih i takvih dana na njihovu danju svetlost isplivava moje sukobljavanje sa takozvanim jednostavnim stvarima. Da se razumemo, jednostavne stvari zapravo ni ne postoje, to je prosto pokušaj prevare u cilju zatiranja samopouzdanja kod ljudskih jedinki. Mada može i grupno da radi. Baš tada se pokaže kako teorije zavera uopšte nisu teorije i da je sve to tako stvarno da stvarnije ne može biti, jedino što je maskirano u takvu tupavost da se onda ona nakalemi žrtvi, a zaverenik samo ručice trlja.

Samhain. Noć Samhaina, kada umire leto i počinje vreme zimskog mraka, je svanula taman kako treba. Prvo je legla tama mračnija od mraka, u olucima je ledeno zvocala voda, počela je sitna novembarska kiša. Ledena i uporna, ona od koje se i zima zatrese jezom. Tu i tamo je promicala poneka pahulja u pokušaju. Krvavog meseca koji prati Samhain nije bilo, njegov impresivni nastup je sprečilo testo oblaka koji su rasli kao da su se kvasca najeli, usput siveći od muke. Ako do sada letu nije bilo jasno da je vreme da ode poraženo, ali još uvek sa prilikom dostojanstvenog povlačenja, onda je ova noć dala sve od sebe da mu to nacrta mokrim mrazom koji se uvlači u kosti.

Jesen je ponovo na delu. Da podsetim, jesen je ono godišnje doba kada nikako da uključe grejanje, zbog čega se štenare mogu smatrati saunama u jeku rada. Radijatori su iz dana u dan sve hladniji, a na onom ventilu, štagoddaje, ono što ima brojke i navija se, polako počinje da se formira ledena kapljica kao na nosu promrzle osobe kojoj se ruke ne vade iz džepova na mraz. Čeka se da se spoji tačno predviđen broj dana kada će se temperatura ohromiti i ostati ispod nekog, uopšte me ne zanima kog, podeoka. Jedino što to suncu niko nije javio i ono oko podne poblesavi grejući dan, a onda dođe veče i Celzijusovi kružići se strmeknu u podrum. Al nije to ono zbog čega me je ponovo spopalo da pišem o jeseni...Naime, kao što je opšte poznato, jesen je kič uživo, totalna rasprodaja boja kada Majka Priroda farba i razmazuje, uopšte ne vodeći računa šta se s čim slaže. A čudo jedno, slaže se sve sa svim i svačim, bestidno crveno sa starim okerom, bronzano sa još uvek divlje zelenim sa ciklamastim tufnama...ukratko, u jesenjoj radnji ima svega što u pogled može da stane.

Na izmaku je dan kada se obeležava sto dvadeseta godišnjica njegovog rođenja. Najkraće rečeno – Nobelovac. Duže...jedan u nizu pisaca čija smo kapitalna dela morali da pročitamo. Po programu lektire. Onome ko ga do tada nije čitao, postao je jedan od pomenutih pisaca knjiga zbog kojih se jedva čekalo da prođu časovi analize i prežvakavanja sa legendarnim ciljem – Šta je pisac hteo da kaže?

Da pojednostavimo stvari, danas je zabranjena Parada Ponosa i ja tu zabranu smatram ograničavanjem i moje slobode. Sloboda jednog čoveka seže samo do slobode drugog čoveka, a sloboda onih koji vole ljude istog pola ne ugrožava slobode drugih ljudi. Može da ugrozi, naizgled ili zaista, samo neke od njihovih moralnih normi i shvatanja koje su takođe vrsta slobode, ali opet – slobode koja seže samo do slobode drugog i drugačijeg čoveka, slobode koju mu garantuju Ustav i zakoni.

U rano jutro mračnog srednjeg veka, Kristifor Kolumbo je ustao, protrljao oči, počeškao se bitno niže i namrštio na galamu koja se čula iz kuhinje. Gospođa Kolumbo je upravo pripremala doručak, dovikujući se sa komšinicama kroz otvoren prozor. Deca su pištala kao da je već podne. Kapetan Kolumbo je uzeo u ruku peščani sat sa sanduka pored kreveta i pokušavajući da nasluti koje doba pokazuje uspeo da ga ispusti u bokal sa vodom. Kratko je opsovao i gurnuo ruku u bokal koji se, iznenađen tom vrstom intimizacije, odmah preturio. U posudu za obavljanje prirodnih, noćnih potreba. Kristifor je gadljivo pogledao novonastalo more oko noše, sat koji je plutao u njoj i ostrvca razbijenog vrča. Uzdahnuo je paćenički, znajući da će ga ovo koštati dugoročnog ženinog džvanjkanja i konačno ustao sa kreveta. Napolju je još uvek bilo tamno. Protegao se, ispravio spavaćicu i odlučnim korakom ušao u...orman.

Moja baba po ocu je bila jedina baka koju sam imala. Sve ostale pretkinje te generacijske nivelacije su prosto bile – babe. Nosile su povezače, imale ruke veličine omanje lopate i artritične, zemljom izmučene prste. Ova jedna jedina je bila prava gradska baka, sa tim srednjim k koje ju je delilo od svakog pokušaja da bude poistovećena sa bilo čim bapskim. Baka je prvo bila guvernanta, baš onakva kao u ruskim romanima, a onda je najveći deo svog života provela kao učiteljica. Uprkos tome da je  to vreme, kao i kasniju dosmrtnu penziju provela u selima manje ili više od boga zaboravljenim, baka se svim svojim snagama trudila da ostane u oazi neseoskog načina života, omeđenom ogradom oko njene kuće i osetnom drugačnošću ponašanja i običaja koje je upražnjavala. Već u drugoj polovini prošlog veka, naša baka se silno trudila da se živi zdravo. Doživljaj zdravog života se, u predstavama moje bake, zasnivao na dva kamena temeljca: beloj kafi i popodnevnom spavanju.

U Sloveniji je na delu zavera. I to ona najbolja. Vatikanska. Još kad se uzme u obzir da je parlament na raspustu i da je za novinare takozvano vreme kiselih krastavaca, kada mogu samo da dave babe po pijacama, zavera je hit. Naravno da je u njoj glavni junak – novac, a samo naizgled deca. Ne obična deca o kojoj crkva sve zna, već ona njena. Ona deca koje nema, iako svi znaju da je ima dovoljno da se kvalitetno svojim brojem bore protiv bele kuge.

Izgore sve. Leži vrućinčina vrelim trbuhom nad zemljom i žegom pali sve pod sobom. Gradski svet već umorno duvka i prehlađuje se pod klimama, ali strašna suša ga još uvek ne pogađa onoliko kao one, koji uprkos svim dostignućima tehnike i tehnologije, još uvek grebu zemlju i žive od nje i neba. A, nebo izbledelo kao stara, nekada plava posteljina, topi se i ono izmučeno vrelinom. Tu i tamo se pokaže neki vateni oblačak koji snage nema ni za vode u jednu čašu da istisne.

"Kada više ne bude ni vas, ni vaše slave, ni vaših privilegija, vaša deca će prodavati Dedinje deci fudbalera, pevača, trgovaca i nakupaca. Posle kraće pauze, Dedinje će ponovo postati ono što je bilo."