Vedrana Rudan piše otvoreno pismo papi Benediktu XVI:

Dobra vila je stigla oko pola pet. Popodne. U jednoj ruci je nosila poluvlažan ili možda ipak polusuv kišobran, a u drugoj lakovanu torbu, tek malo manje crnu od njene kose vezane u čvorče. I još manje crnu od njenih očiju koje su se caklile kao kod veselog hrčka. Bila je obučena u belu košulju i pantalone koje su se slagale sa očnim čarom upravo pomenutog glodara.

  Dobra vila je kratko popričala sa mnom užičko nazalnim dijalektom i sa svojih tanušnih, vrbovih prstiju skinula srebrno prstenje.

svim baksuzima priznajem - ja sam ona što voli plavo nebo iznad Srbije.

Da se odmah razumemo, ja nisam objektivna, muči me dijaspora. Doduše, ta reč manje asocira na inostranstvo, a mnogo više na daljinske seksualne odnose mahovine ili paprati, mada ponekad mi zazvuči i kao kožna i boženedajisakloni venerična bolest. Još kad se dijaspori doda reč matica, tu već stižemo do scena iz prvih pokušaja filmovanja naučne fantastike. Onih u kojima se pojavljuju mravci i insekti uopšte, veliki k'o kuće, koji se ljuljaju svojim kartonskim sastavom i prete da pognjave gomilu statista koji u iskrenom strahu vrište u podnožju kadra.

Sve je počelo početkom. Na kom je meni objašnjavano da dok me nema na Fejsu, nema me uopšte. Kao onomad na najboljem prijatelju Guglu. Ako nisi izguglovan, piši kući propalo i izvini se Majci Prirodi zbog loše investiranog udisanja vazduha. Dobro... Prestolonaslenik je dobio dozvolu da Dobroajdeupišimetamo i Javimipamevišeostavinamiru. ItiiFejsBuk. Mogu vam reći, nije bolelo. Ni primetila ne bih da me je umrežio, da se vrata dečije sobe nisu treskom istrgla iz šarki. Preko njih je solističkim stampedom, rušeći i gazeći sve fiksirano ili presporo da mu se makne sa puta, u dnevnu sobu upao Mali Sin. Atila Bič Božji je u konkurenciji sa njegovim nastupom bio divalj taman kao Mahatma Gandi posle mesec dana prehranjivanja samo fotosintezom.

Sa'će, samo što nije. U našoj kući vlada dramatična napetost. Ja sam za dobro jutro sebe u lice iznenadila prsom kupatilskog osveživača. Naopačke obrnutog. Narednih nekoliko dana ću razveseljavati Žmua feromonima agrumaste Svežine Mediterana. Mada, na današnji istorijski dan u znaku Uspavane Pepeljuge i sedam patuljaka, to bi moglo da se protumači kao moj doprinos opšteplanetarnoj razdraganosti.

Lažu  da nije zdravo spavati u sobi u kojoj stoje knjige. Kao skupljaju prašinu, pa to utiče na naše udišuće-izdišuće sisteme i ostale cevke. Lažu. Ja ne spavam u sobi u kojoj stoje knjige. Ja spavam u sobi u kojoj žive knjige, a ja im dođem kao višak u formi moljca. Sticajem emotivno prostornih okolnosti, u toj sobi spava i Žmu, a svoje mesto uspeva da izbori i kućna fauna. Knjige stoje svuda, ali najmanje na polici na kojoj za sve njih odavno mesta nema, zbog čega jedna drugu pridržavaju, podmeću se i odguruju od ruba daske, sa strahom vireći odozgo. Većinski ostatak njihovog roda je svuda, po prozorskoj polici, na pisaćem stolu, baškari se po komodi, krije pod krevetom, ali i trudi da zauzme njegovu funkcionalnu površinu.

Drage moje, ovo je vreme za nas. Da se u miru ispričamo. Većina ljudskog roda koji piški stojeći je trenutno svu svoju koncentraciju usmerio u Fudbalsko prvenstvo Nekovećkojegodlige.

Ja sam uspela da pobegnem iz kuhinje, u kojoj sam do maločas bila privezana za šporet konopcem taman dugim da dobacim do frižidera i prvog metra dnevne sobe.

Ne bih imala šta da dodam.