U doktrini savremenih armija, uključujući sve zemalje sa vodećom demokratijom, ključni je sledeći doktrinarni stav: Koristeći tenološku nadmoć svog oružja neprijatelja treba napasti sa distance, iznenaditi ga i uništiti, a pritom ostati van domašaja. Visoko kotiraju komandanti koji u oružanoj borbi napadnu i pobede neprijatelja dok spava, kad je bez oružja, pri prevoženju, u pozadini, jer tako dejstvujući ne izlažu svoje jedinice opasnosti.          

Verovatno se i vama dogodilo da krenete u svoju omiljenu knjižaru, u kojoj godinama razgledate i kupujete knjige, a kada tamo stignete sa čuđenjem konstatujete da vaše knjižare više nema.  Već desetak godina knjižare po Srbiji nestaju. U centru Beogradu prva je nestala Jugoslovenska knjiga iz Palate Albanija, a zatim su jedna po jedna nestajale Nolitve knjižare, knjižara Kultura, Rad i druge. Na mestima gde su nekada bile knjižare sada su parfimerije i butici modne i sprtske odeće i obuće. U neravnopravnoj borbi sa brendiranim parfemima, trenerkama i patikama knjiga je poražena.

Međutim, ne nestaju samo knjižare, već i velike izdavačke kuće i štamparije ( Prosveta, Nolit, Filip Višnjić, BIGZ ...).

Da li je reč samo o posledicama tranzicije ili su to znaci da je štampana knjiga, kakvu poznajemo više od pet vekova, u ozbiljnoj  krizi, ne samo u Srbiji, već i u svetu?  

Gledajući i slušajaući naše današnje političare, već dugo se pitam zašto su postali to što jesu?

To pitanje me naročito intezivno muči u predizbornim kampanjama.

Intenzitet moje muke srazmerno je proporcionalan broju bilborda, plaćenih termina na TV-u, predizbornih mitinga i konvencija, fotogtafija i izveštaja u štampi, različitih sučeljavanja i duela na svim televizijskim kanalima, a o dnevnicima, događajima dana, kažiprstima i vestima da i ne govorim.

Kad izbori prođu moje teško pitanje poprimi latentni oblik, učauri se negde u podsvesti, ćuti

Ovih dana baš nešto razmišljam kako mi je ovaj naš blog nasušni, blog b92,  postao dosadan.  Nit šta čovek  interesantno, a da ne pominjem provokativno, ima da pročita, niti da komentariše. Svaka čast, naravno, najaktivnijim VIP i prostim  blogerima, a još više upornim komentatorima, moderaciji, logistici i urednici. Ipak,  ne znam šta da kažem. Ne bih da nekoga uvredim, a moram biti iskren. Nekako mi se čini da je sve to, u poslednje vreme,  postalo dosadno. Bio  sam ubeđen da je to zbog ove blogovske  beline, a onda su mi naučnici, a ko bi drugi, otvorili oči.

Svoju prvu propast sveta doživeo sam, a boguhvala i preživeo, negde između jedanaeste i dvanaeste godine svog života.  Ako se dobro sećam, ta prva propast, ne samo mene, nego i vascelog znanog i neznanog sveta, trebalo je da se desi u februaru. Mislim da se radilo o nepoznatom asteroidu, koji je baš tog februara nameračio da udari na planetu Zemlju. Pitao sam oca: Tata, a šta ćemo sad? Neuk po pitanju  astrofizike, odgovorio mi je: Ne brini sine, preživećemo nekako. Žilavi seljak, moj otac, sa čvrstim korenima u sremskoj crnici, koji je kao i njegov deda i pradeda savšta preživeo, bio je i tog puta u pravu – preživeli smo. Zašto je taj astoreid promenio pravac, nije mi poznato. Od tada, pa do danas, ja sam lično preživeo bar dvadesetak propasti sveta. Ali, evo po ko zna koji put, i ove 2010.godine, dok jedni drugima sa osmehom i uz čašicu nazdravljamo i želimo svako dobro i dug život, tamo nekakvi učeni naučnici tvrde da i meni i vama i planeti Zemlji ptreti nova propast.

Bila jednom jedna zemlja, bilo jednom jedno more ....i tolike divne noći...

Posle masaže i ledene kupke, naspavaj se. A onda sutra, kad poraniš, dobro razmisli. Upitaj se šta ti je donela saradnja sa Borisom Bekerom.  Mi, tvoja verna publika, koja prati sve tvoje mečeve, od kada ti je Beker trener, ni jedan novi udarac nismo videli, ni bilo kakav napredak u tvojoj igri.  Ali, zato smo videli da već u drugom ili trećem setu "gubiš energiju", kako nam saopštava tvoj glavni trener, a prenose naši vrli reporteri. Ne dozvoli da te zamajavaju, energija u ljudskom telu, a ni u našoj vasioni, ne može da se izgubi, ukoliko postoji, ali može zaludno da se potroši. Hteo sam da kažem - zahvali se her Bekeru i vrati se proverenom saradniku, čoveku koji ti je pomogao, da svoj toliko redak i izuzetan talenat, iskažeš i potvrdiš na najbolji način:, dakle Marjanu Vajdi.

Nikada nisam vole da kupujem. Ni onda kada sam bio mlađi i lepši, a kamoli sada. Jedini izlozi u gradu pred kojima sam zastajao bili su oni sa knjigama.  Garderobu sam zanavljao na vrlo jednostavan i efikasan način. Prošetam stotinak metara od kancelarije ili stana, bilo levo ili desno, uđem u prvu robnu kuću, «Beograd», «Beko» ili «Kluz», pa pravo na odeljenje muške konfekcije. Priznajem, prodavačice nisu bile mnogo zainteresovane za nas kupce, ali meni to nije smetalo. Izaberem šta mi treba, pronađem prodavačicu i tražim veličinu 104. Uvek su imali. Obično to što odaberem i ne isprobam. Šta imam da isprobavam – građen sam po YUS-u,  YUS se čvrsto držao svojih standarda, a ja godinama nisam menjao obim struka, težinu i visinu. Bez obzira šta i koliko sam kupovao, nikada na kupovinu nisam potrošio više od sat vremena. Tako je to bilo nekada, u onom starom Beogradu, glavnom gradu propale nam socijalističke Jugoslavije.

Nisu samo pisci iz senke ljudi čije se knjige štampaju i prodaju u stotima hiljada primeraka, a da njihovo ime ostane potpuno nepoznato čitaocima. Čak i kad je o nauci reč, gde egzaktonst dominira, u senci Alberta Ajnštajna, ostala je ne samo supruga Mileva, već i najveći matematičar-logičar XX veka Kurt Gedel. Šta tek reći o manje egzaktnim oblastima, kao što je muzika, primera radi.