Tokom Velikog rata, u pozadini užasnih ratnih razaranja odvijala se tiha i nevidljiva biološka bitka koja je u svojoj konačnici usmrtila mnogo više ljudi nego što je iznosio zbir svih žrtava vatrenog oružja, bajoneta, bombi i hemijskog oružja. Malecni virus, odgovoran za najstrašniju pandemiju koja je ikada zadesila čovečanstvo, nije mario za strane u sukobu niti je poznavao razlike u političkim i ideološkim opredeljenjima zaraćenih vojski i civila. Dodatno, od njega se nije moglo pobeći ni u najudaljenije krajeve Zemlje; stigao je i do izolovanih ostrva u Pacifiku, pa čak i do krajnjeg severa u naselja naroda Inuita. Ovo je priča o „masovnom ubici“ – virusu „španskog gripa“.

Kažu da je na pitanje, koje nikako ne treba postavljati, najčešći odgovor lepšeg pola diljem naše Planete: “Ti si mi drugi“. Ne postoje jasni dokazi, bez obzira na tolike napore puritanske literature, zašto je lepše biti prvi, a ne drugi. O prvom pljupcu ispevano je toliko pesama, da bi odštampane čak i najsitnijim slogom zauzele čitavu Borhesovu „Vavilonsku biblioteku“. Istovremeno, drugi poljubac retko ko i spominje. Zbilja, u čemu je magija tog prvog puta, bez obzira da li je reč o prvom poljupcu ili prvom seksu?

Poštovani gospodine predsedniče Vlade,

nikom ja nisam ništa dužan, a pogotovo ne za nečiju dedovinu.  A, ako nisam dužan, složićete se, ne bih trebao ni da vraćam tuđe dugove.

Oprostite, g. Predsedniče, što  Vam to kažem ovako direktno, s neba pa u rebra, odmah na početku ovog mog obraćanja, koje ionako neće biti dugačko, ali verujem da će biti vrlo jasno.                                                                                                              

5:2 u prvom setu.

Da li je na pomolu iznenađenje?

Vredi

U doba kraljeva, podaniku se govorilo: Nekad si bio podanik Kralja A, sada je Kralj A mrtav i - gle čuda! – ti si podanik Kralja B. Onda je stigla demokratija, pa je podaniku ponuđen izbor: Da li ti (kolektivno) želiš da nad tobom vlada Građanin A ili Građanin B?

Običan čovek rado bi rekao: Ponešto od A i ponešto od B, a u drugim prilikama ni A ni B već nešto sasvim drugačije. Država odmahuje glavom. Moraš izabrati, kaže država: A ili B.

Kao što bi u doba kraljeva naivno bilo misliti da će kraljev sin prvenac biti najsposbniji za vladanje, tako je i u našem dobu naivno misliti da će demokratski izabran vladar ujedno biti i najsposbniji.

Lajtnant Petar Manojlović, vojni kartograf u službi Njegovog Veličanstva Franca Jozefa  I, bio je dovitljiv mlad čovek nemirnog duha. Kreativan, reklo bi se danas.  Službujući u Beču, daleke 1870.godine,  došao je na ideju da monotone žućkaste poštanske dopisne karte KundK  monarhije učini zanimljivijim i lepšim. Na kartonu formata dopisnice u tehnici bakroreza otisnuo je vinjetu Carigrada sa leve , Moskve sa desne strane, a po sredini parobrod sa natpisom Srbija. I na desnoj i na levoj obali stajali su ljudi zagledani u parobrod, a sve ih je natkriljivao ogromni zmaj. Svoju živopisnu dopisnu poštansku kartu lajtnant Petar, inače rodom iz Sentomaša, poslao je poštom u Sombor na adresu svoga strica Demetra Manojlović, tamošnjeg advokata.

Dok se stranke na vlasti bave prisluškivanjima i presretanjima telefona, listinzima telefonskih razgovora i presecanjem predsedničke kolone vozila u kasnim noćnim i ranim jutarnjim satima, u najvećoj opozicionoj stranci otvoren je put za odlazak njenog doskorašnjeg dugogodišnjeg lidera. Odlazi li Boris Tadić, iako još uvek tako mlad, kako tvrdi, njegov visoko pozicionarini stranački kolega Božidar Đelić,  i još uvek tako lep, dodale bi brojne predstavnice glasačkog tela Srbije, u političku penziju i ropotarnicu  istorije ili je i dalje moguć strategijski manevar i njegov povratak na veliku državničku scenu?

Terasa stana okrenuta je ka parku. Park kao i svaki park: Drvored… travnjak… staze… ukrasno žbunje… drvene klupe ofarbane u zeleno... Sunčano je popodne prve sedmice prinudne samoizolacije… Sedim na terasi i pijem kafu. Na obližnjoj klupi i oko nje je grupa mlađih tinejdžerki. Nisam ih brojao, ali čini se da ih ima više od 5 (pet). Škole im ne rade, pa su valjda zbog toga tako lepo raspoložene i vesele. Ili možda samo zato što su mlade. Stazom pored njih sporim i teškim korakom, oslanjajući se na drvenu štaku, prolazi stariji čovek. Očigledno - znatno iznad  65 godina.

To da su naši politički lideri najsposbniji, najpametniji i najlepši, te da nam samo oni  mogu obezbediti blagostanje i odvesti  nas u srećnu budućnost, ne treba posebno dokazivati. Dovoljno je pogledati kako se ponašaju i poslušati šta govore. Dugo sam bio ubeđen i spreman da se kladim u velike pare da su gotovo svi naši političari veliki lažovi.  Međutim, vrlo je moguće da naši političari ne lažu, te da oni sami zaista čvrsto veruju da su najsposbniji, najpametniji i najlepši. Dakle, moguće je da naši politički i nacionalni lideri jesu iskreni, ali narcisoidni.