Grad nije grad ako u njemu nema sranja. I sve što ga takvim čini, i dobro i loše, delo je ljudi. Retko kada je to bio vetar, bar ne u gradovima u mojoj zemlji. Nije bilo tornada kao u Oklahomi ili Alabami, pacifičkih orkana niti japanskih tajfuna, samo ona dosadna košava sa Karpata koja je retko ostavljala žrtve, sem živaca jer ne zna da stane. Za sve u Gradu odgovorni su ljudi. To što zna da bude

I ja sam Vlastimira. Nije mi svejedno kada ujutro pročitam da sam uhapšena.

Vlastimir Đuza Stojiljković, moj deda Vlastimir Stanković, i ja, Vlastimira Stanković. Bilo nam je dobro, društvo malo, neincidentno. Đuza dobar glumac, nacija ga voli. Deda Vlastimir, hvala bogu, osim super teške kategorije karaktera, bio je dobar deka i podnosljiv muž. Valjda. Baba ge je nadživela. Bio je u onom svetskom ratu mobilisan u četnike, pa je prebegao u

 

Kada se nagneš nad ogradu mostića, ispod nogu se otvori duboko zagasito zeleno okno. Priče kažu da se mnogim ljudima u prošlosti otvaralo bukvalno - nekoliko puta zbog neuzvraćene ljubavi, a više puta iz nepoznatog razloga, jer istraga nije uspevala da sazna ko je nesrećnicima „pomagao".  

 

Noćas oko ponoći poginuli su bivši učesnici Velikog brata; Stevan Zečević Zeka, Zorica Lazić i Elmir Kuduzović. Poginuli su u teškoj saobraćajnoj nesreći na putu Obrenovac-Šabac.  

Nervirali su me povremeno, kada gledam, ne baš često često. Sada me grize savest i neopisivo mi je žao. Mladi ljudi od dvadeset i kusur godina...Upoznaš u tim emisijama pojedine bolje nego kolege za deset godina. Stvarno mi je žao.   

vest b92

 

 

 

Poštovani predstavnici vlasti,

Obraćam Vam se kao građanka Srbije i učiniću to srpskim jezikom, jednostavno. Imam četrdeset godina. Udata sam, imam malo dete, radim. Nisam član niti jedne stranke i nikada nisam bila. U životu sam imala neke nerealne i neke realne strahove. Ovo što sada osećam zbog kvara na vašem političkom kompasu je realan strah. Osećaju ga mnogi, samo ne znaju kako da vam kažu. Osećaju ga čak i mnogi od onih 350 hiljada sa mitinga.Čega se bojim?

Hello vlastimira.stankovic, my name is Anna. I'm 19 years old.

I have never written to man first, but decided to try. I hope I was not mistaken in you.

More about me you will find on link below".

Oh, sweet little Anna. 

Baš si me iznervirala. Ne nešto mnogo, više onako kao kad se skenjaš jer ti je neko namerno

Juče sam videla devojčicu od desetak godina kako u samoposluzi plaća pelinkovac i dve kutije cigareta. Tati, kaže. I Jelena Krajšić mi je pričala kako se pre neki dan svađala sa prodavačicom u komšijskom mini marketu zbog iste stvari. Maloletnike uveče u gradu apsolutno niko ne legitimiše kada kupuju alkohol za šankom. Gost je gost, važno je napraviti što veći promet. Promili nisu važni, važni su procenti.

"Ti imaš oči pune zvezda, tople mesečine i nebeskih čestica koje ne razumem. Nebeska fizika mi nikada nije bila jača strana, ne znam šta su kvazari i pulsari, ne znam ni šta je crna rupa, ali znam da u nju upadam, a postalo mi je konačno jasno i šta znači širenje svemira. To što ti imaš u očima širi se i širi, celog me obuzima i bude mi loše, hoću kući i povraća mi se, ali ostajem i živim za momenat da te upoznam. Hoću sa tobom da podelim veliki prasak. Bićeš moj svemir.„

Kada je dobila prvu poruku od nepoznatog astrofizičara, ostavljenu u pravu, papirnu kovertu sa njenim imenom ispisanim rukom u sanduče koje se poslednjih godina punilo samo računima, reklamama i flajerima političkih stranaka na četiri godine, Lara je glasno pred liftom sama sebi rekla: „Ma, neko te zajebava"

 

Oduvek me oduševljavalo kada u američkim filmovima, čija se radnja dešava u vreme  božićnih praznika, vidim one gužve na okićenim ulicama, osvetljenu svaku grančicu na drvoredu u ulici. Pred kućom parkirane velike saonice upregnute u par irvasa. Svetlećih. Deda mrazovi na sve strane, ljudi ruku punih poklona, krljaju se u prodavnicama, nasmejani, Jingle bells, jingle bells, Jingle all the way, pahulje 

 

 

 

Kada sam, prvi i poslednji put, na nagovor drugarice prosledila tu poruku simpatiji, imala sam nesreću da mu vidim lice. Zaustavio je dah, tek klimnuo glavom na desno - izgledalo je kao prvo buđenje urođenog tika - zgrčio usne i uzeo olovku. Grafitnu! Ja bih sasvim sigurno uzela marker! Znala sam da će zaokružiti DA, ali mi je već tada bilo potpuno svejedno.