Kada je nakon uplovljavanja funky sedamdesetih u punky osamdesete, moja tetka na tavanu naše kuće u Novom Sadu ostavila neku odeću i obuću i otišla u Švajcarsku, ni slutila nisam da će mi jedna od većih životnih grešaka, osim upisivanja u matematičku gimnaziju, biti bacanje tih prnja u đubre. Platforme, sandale, čizmice, papuče sa pufnicama i mini-suknje od parčića kože sa

Skroz sam se polupala večeras i sad mi je drago što jesam. Trebali smo da idemo na super party, drugarica se porodila, veselje beskonačno, ali nisam skontala da je poziv stigao na drugi, zaboravljeni mobilni. Žmu - što bi rekla gradžanka Greganovič - ode na preferans u ulicu Bolmansku, a ja pored solo gajbe sela za kompjuter.
I baš kažem malopre kod Srdžana na blogu, toksinirala sam se blago i shvatila da mi treba dobra priča, muzika i đuskanje. Kako je to standardna definicija za žurku na svim poznatim svetskim jezicima, a na žurku nisam na vreme pozvala još koga,

Četinarska Istra. Nisam na tu stranu dugo išla. Čudno je kako mirisi u čoveku probude sećanja, više nego pogled, reč, slika čak. Da umem da crtam, pulsku bih Verudelu naslikala ovako: gore kišobran od četinara, dole tepih od iglica, a u sredini ja sa ogromnim nozdrvama. Hvatala me nesvest od mirisa, u par navrata mi je čak došlo da malo legnem pod auspuh, da dođem sebi.   

Pokušala sam da se setim svog poslednjeg letovanja tamo.

- Halo?
- Jel to Sofija?
- Jeste.
- Ja sam Boban, javio sam se na oglas...
- Kakav oglas?
- Pa, ovaj oglas lične prirode, za partnera i to...
- A? Šta pričate vi? Nisam dala nikakav oglas. Otkud vam moj broj?
- Pa, nakon prvog kontakta, kada sam vam se javio mejlom, ostavili ste mi kućni broj telefona...
- Ma, nije mi se niko javio mejlom na oglas koji nisam dala, to će biti neka gadna greška.
- Pa jeste

Veekend dodatak: Da li važno stići ili je važno voziti se? 

U ovoj sekciji nećemo obraditi sva prevozna sredstva, već samo ona koja nas zanimaju u sklopu analize običaja i modela ponašanja u Srbiji i njenoj okolini s kraja 20. i početka 21.veka.  

Bicikl u Srbiju nije - kako se to često pogrešno misli - uveden sa dolaskom Kineza u ove krajeve. Na slici

Neću sada o tome da veronauka nema šta da traži u državnim školama u 21. veku i da mora biti organizovana pri crkvama, u slobodno vreme đaka, pa neka ih vode, ne marim.

Ili o onome kako sam mislila da sam daunlodovala stomačni virus kada sam, prilikom ispitivanja komisije za dodelu državnih frekvencija, videla svešteno lice u komisiji. Ali, nešto slično hoću, i to uz dozvolu roditelja koji su mi se ovom prilikom obratili.

Prilikom upisivanja u pačiju školu, mama patka i tata patak imaju mogućnost da biraju da li će im deca ići na građansko ili veronauku. Pre

Imam drugaricu nevernicu, Draganu. Nikada ne izlazi na izbore. Toliko me, kaže, nerviraju političari i muka mi je i gade mi se, da ne mogu, ne mogu...

Teška argumentacijska artiljerija.

Napad je najbolja odbrana, osim ako se braniš od samoga sebe. Za druge ne znam, ali ja se stalno branim od NJE. Neki put uspem, neki put ne, ali računam da pred sve nas povremeno stanu panter, lav i vučica i da moramo da pronađemo u sebi Vergilija koji će nam pokazati put. 

Nas dve, Vlastimira Stanković i Vlasta Ruškuc, delimo dobro i zlo. Jedan mesec ona ima mendžu, drugi mesec ja. Smenjujemo se na žurkama, u svađama, letovanjima, samoposlugama, u redu u ambulantama, na koncertima, društvenim mrežama, u svim životnim pohodima. Neki put smo i zajedno, ako je dobar event

Te večeri je televizija za koju sam u to vreme radila slavila rođendan. Sve je bilo komi fo, mada osenčeno po mom ukusu: mračan novosadski klub „NS time", sa čijeg plafona visi MIG 21, na zidu jugoslovenska ikonografija, relativno dobra muzika, dobra ekipa, besplatna cuga.

Ja se doterala, između suknje i cipela stavila poduže parče nogu (u smislu jako kratke suknje, ne mene dugonoge) i stala na štikle. Čista eksluziva.

Ja sam se na ovim prostorima uvek borila za pravo da imamo poštenu zimu: sa snegom, belim jelkama,sankama, klizanjem, zaleđenim rukavcima za one koji klizanje preferijaju na otvorenom, lovljenjem ribe korz rupu u ledu. Valjda smo samo Jelica i ja, kao švabatralala, opevale zimu kao najveći poklon čoveku, kojem ovaj duguje i poslednji osmeh. Ali, ovo, ovo je sačuvajmebožeisakloni, što bi se ovde reklo.

Za zimske radosti je suviše hladno,