„Dakle, postavljaju vas za ministra nekog takvog ministarstva, i vi prihvatate. Vaše postavljanje biva obavljeno, dolazi dan preuzimanja resora i vi polažete zakletvu ili dajete neka svečana obećanja, slikaju vas, svi vam čestitaju i vi stižete u svoju novu kancelariju blistavi od slave i sujete. A tamo, pred samom kancelarijom dočekuje vas neki čovečuljak sa crnom aktovkom. Pre toga vi ste već razgovarali sa prethodnim ministrom, već ste upoznati sa opštim stanjem, već ste bili predstavljeni sekretarima, podsekretarima i podsektretarima podsekretara, ali, dotle vam niko nije spomenuo čovečuljka sa crnom aktovkom. Onda čovečuljak pažljivo zatvara vrata vaše kancelarije i otvara aktovku. A tada iz nje počinju da iskaču guje i druge otrovnice: koji su kriminalci na našem platnom spisku, ko krade za nas, kako se deli korupcionaški novac od ministra nadole. I koliko mrtvih već imamo, jer, u aktovki ima i ubistava. Vi tada možete da uradite dve stvari: ili da odmah podnesete ostavku, uz odgovarajući skandal koji bi svakako usledio ili da shvatite da ministar znači i to. „                Rosa Montero

Roman bi bio o ljudima koji žive ovde, malo u sajber prostoru, malo na teritoriji koja se nalazi u okviru granica onoga što se zove Srbija.

Da li polemisati sa onima koji kažu da je broj nevladinih organizacija pokazatelj razvoja civilnog društva? Ili onima koji kažu da su greške dopuštene i da se moraju oprostiti bez obzira na posledice tih grešaka? Da li polemisati sa onima koji smatraju da su građani Srbije ti koji su krivi zbog toga što ne razumeju zašto su jedni bolji od drugih? Sa druge strane da li polemisati sa onima koji smatraju da je arogancija poželjna osobina? Ili sa onima koji u svojoj aroganciji ne vide da je kraj epohe bio pre 20 i kusur godina i da je taj kraj (neki kažu epohe, neki istorije) ovde prespavan? Da, sa svima njima se može polemisati. I potrebno je. To podrazumeva da se sasluša šta imaju da kažu. Polemika podrazumeva da i oni saslušaju odgovor. Njihova nespremnost da saslušaju nije razlog da im se ne odgovori.

Jednom sam razbio glavu. Nisam sam, pomogla mi je ploča sa sanduka za roletnu. I završio sam na Urgentnom, zbog toga što sam krvario u Domu zdravlja a to se, tamošnjem osoblju nije svidelo. Nego, da počnem od početka kako i dolikuje jednoj, makar predizbornoj, priči.

                                                                                                                                     (odlomak)

Počelo je da se smrkava, komarci su večerali, mi smo povremeno osluškivali centar veze.

Prijatelju,

Ne vidim drugi način da ti o ovome govorim osim u ovom obliku. U obliku prepiske kakvu smo, samo u pojedinim periodima naših života, vodili. Da budemo precizni , o prepisci se i radi. O 'ličnim pismima koja bi trebalo da pripadaju svima'.

Kako bi bilo da na jedno mesto postavimo Viktoriju Marinovu, Dafne Galiciju, Jana Kučaka i Džemala Kašogija?

I? Da li je važno?

Važno je. Važnije nego što je bilo ko od nas spreman da prizna.

Tamara je novinar. Dobar novinar. Tamara se bori da novinari mogu pošteno da rade svoj posao. I bori se za to da se zna ko taj posao radi pošteno, a ko se novinarom samo zove. Mislim, sam sebe tako naziva.

... ili neko možda ima neku bolju ideju

Gledao sam neke utakmice domaćeg prvenstva. Davno nisam video lošije trčanje za loptom. Smeće od fudbala koje se igra za nekolicinu predsednika klubova i nekolicinu 'vođa navijača' za koje nemam pojma čime se bave ali su nešto važni. Žali Bože onih desetak klinaca koji se kao lože.A i to na šta se

Kraj 2010. koju smo nekako preživeli (na čemu nam čestitam), i početak 2011. (koju se nadam da ćemo nekako preživeti, iako će biti teško) obeležile su crtice koje govore o Srbiji , zemlji kompetentnih, skromnih i pažljivih ljudi sa promišljenim rukovodiocima.