Ne prodje ni jedan jedini dan da ne pomislim sta mi radi moj Filmski Grad. Sta rade uspavane krosnje drveca Ceraka pod kojima sam provodio sate setajuci Ponga. Cesto mislim kako zvuce sirene na ulicama mog Belog grada, pa se nekad uhvatim da razmisljam kako mi cak i to nedostaje. Kada si daleko od svega sto ti znaci svaka sitnica vremenom postaje bitnija nego sto

Osim sto je sumrak dosao tek posle ponoci, a svanulo vec oko cetiri ujutro, nista mi u glavi nije govorilo da sam negde drugde osim u svom krevetu. Pogled na ormar, zid i kofer na podu me podseti da sam opet daleko od Kanzasa. Jos nam niko nije javio kada se leti za daleki istok, pa mi pade na pamet ideja da obidjemo Moskvu, dok jos imamo vremena. Posto smo smesteni negde ko zna gde, naci put i raspitati se kod lokalaca za centar i Crveni Trg je polako prelazilo u nemogucu misiju. Posle nekog vremena sam shvatio da se na ruskom to ne izgovara kao kod nas -  Crveni trg, sto je u mnogome otezalo dalje snalazenje. Nadjemo negde u blizini vezu mini busom do nekog njihovog centra zvanog Medvedkovo. A odatle na metro sve do strogog centra. A metro ovde - prica za sebe. Mozda na drugim linijama voze neki noviji i lepsi vozovi, ali mi smo usli u voz kao iz Tarantinovih filmova!

Kao sto mi neko rece: "Pa, sada ti tamo moras i kod zubara, doktora i frizera, sve tamo moras da radis!" Da, to ja jesam drzao negde u zapecku mog mozga, ali tek kada dodje do prvog susreta sa nekim od tih svakodnevnih rutina onda postanes svestan da nisi vise u Kanzasu, i da te je tornado odneo negde daleko, dalje od Oza! Za zubara ne brinem, ionako nikada nisam imao problema sa istima, osim sto su me redovno izbacivali iz ordinacije kada god dodjem jer im navodno trosim vreme sa "zubima poput bisera koji se ne kvare", kako su ih atributisali. Sto se tice doktora, iskreno se nadam da necu imati

Pista ovoga puta nije dugacka, a ni ne nosi me avion u nepoznato. Ovoga puta tacno znam gde i zasto idem, i koliko ostajem. Prva destinacija je Moskva, a potom isti dan Habarovsk, na krajnjem istoku Rusije, u juznom Sibiru, na granici sa Kinom i Severnom Korejom. Ovoga puta ne idem na slepo, ne idem sam, niti grlom u jagode. Sada mi frima sredjuje vizu, placa kartu, smestaj, hranu i sve troskove. Napredovalo se od proslog puta...

Ali, ja ne bih bio ja da me ne prate razne okolnosti koje sve, pa i mene vec po navici zasmejavaju i (ne)iznenadjuju.

 

Krecemo ka izlazu, a onda -shok!!! SAUNA!!! Ne, to nije vrucina, to nije sparina, to je prava pravcata sauna!!! Jeste toplo, ali ja udisem vlagu, udisem miris i ukus palmi i vlage u vidu kapljica! To je ono o cemu su mi govorili. Ne mogu da se naviknem (jos nisam, a ovde sam vec tri dana), ali nastavljam prema njegovim kolima. Tu je sa svojim ocem, dosli

Mislio sam da sam svaku mogucu nelogicnost doziveo dok sam obitavao u juznijim krajevima Azije. Ali avaj! Nelogicnostima nikad kraja, sve to da se raduje raja.

Sto sam duze na istocnoj strani pregoleme najvece zemlje ove nam planete, sve vise pocinjem da verujem da zivotinje koje srecem oko sebe imaju veci prag logicnog rezonovanja zivota nego ljudi sa kojima saradjujem, vidjam po danu, ili prozoborim po koju rec.

Jutros rano me probudio mjauk mace ispod prozora. Bar sam tako mislio da je napustena ispred prodavnice dva sprata ispod mene na trotoaru. Ali tek nakon odlaska do

Prilagodjavanje na novu sredinu nije nimalo lak zadatak. Osim hrane, klime, ljudi i jezika - ostaje jos stotinu sitnih stvari koji se razlikuju od sveta u kojem sam do skoro ziveo. Komarci k'o komarci, neko ce reci da su svugde isti, ali to je velika zabluda! Od kako sam dosao ovde svake noci u mojoj sobi se odvija pravo takticko nadmudrivanje na kojem bi i slavni Napoleon pozavideo. Ko ce koga prvi, ko ce kome sa ledja da pridje, cija ce krv prva pasti - sve su to pitanja koja se provlace svaku noc kroz moju i glave mojih nepozvanih gostiju. Moram priznati da su oni u prednosti jer su na domacem

Kao sto ima deo mog srca koji je Pongo zauvek zauzeo za sebe, tako se sada stvorio deo koji kuca ritmom Penanga i Malezije, i koji nece svoje mesto prepustiti nicemu drugom. Nema veze, veliko je srce, tu moze svasta stati. A ima vala svega. Od divnih ljudi, preko prelepe prirode, misticnosti religioznih mesavina, pa sve do osecaja opustenosti i uzivanja na svakom koraku. Ima tu i nervoze oko nerazumevanja poimanja nacina zivota po lokalnom stilu, ali kao sto sam jednom davno rekao - ja sam ovde stranac koji treba da se prilagodi stranoj (za mene) zemlji, a ne oni meni.

Posto sam se ovde zatekao za vreme svetskog prvenstva u fudbalu, imao sam tu cast da prenose gledam iz zemlje kojoj fudbal znaci isto koliko nama hokej na travi! Mislim, znaju pravila, skoro sva, poznaju neke fudbalere (nazovimo ih tako) poput laznog Ronalda, patuljka Mesija i neke buldozere iz Premijer lige kao sto su Runi, Lampard i drugi. Za polovinu reprezentacija koje su ucestvovale na prvenstvu, a dolaze iz Evrope nisu culi! Tako da sam za vreme trajanja (nazalost samo) prve faze takmicenja bio pravi ambasador moje male zemlje!

U pocetku je zaista bilo tesko nekome objasniti

Osecam vec neko vreme da mi ponestaju teme za pisanje, a onda shvatim da su teme sve vreme oko mene, ali da ih ja gledam nekim drugim ocima sada. Ne kao u pocetku kada mi je svaka sara parala zenice, kada mi je svaki zvuk unosio talase uzbudjenja u moje usi. Sada sve to primecujem ali mi nije vise strano, uzbudljivo i cudno. Sada sam se navikao na manje vise sve oko mene,