"Mali je svet" je izreka koja se najcesce mota po ovoj mojoj cudnoj glavi od kako sam stigao na ovu stranu sveta. Ali da je toliko mali nisam mogao ni da pretpostavim. Da cu ovde upoznati ljude sa kojima sam delio naselje dok sam ziveo na primer u Novom Sadu, a da se ni na ulici nismo sreli, tome sam se najmanje nadao. Da cu zbog mojih tekstova objavljenih

Ne mogu a da se ne zapitam dokle ce (beo)gradjani trpeti svaki vid izivljavanja vozaca i uprave GSP-a?

Naime, za 80 RSD, koliko kosta karta za jednu voznju, da ne pominjem da ne postoji opcija da se kupi karta za jedan dan ili jedan sat-sto je u svim zemljama (osim nasoj) normalna pojava, (beo)gradjanin je primoran da trpi tiraniju vozaca. Da ne gresim dusu-nisu svi isti, ali velika vecina vozaca moze da se uvrsti u ovu kategoriju. Dakle, usli ste u prevoz, nebitno da li je u pitanju tramvaj, trolejbus ili autobus (u poslednje vreme cak i minibus), i odmah ulazite u (vidno oznacenu)

Nakon skoro pola godine obitavanja na dalekom istoku spoznao sam dosta ovdasnjih navika, obicaja, ali spoznao se sa specificnim bolestima koje su ovde uobicajene, ali meni strane. Do skoro...

 

1. GLUPOST

Manifestuje se uglavnom medju strancima (u sta ubrajam sebe), novodosljacima, ili slucajno zalutalim ne-Malajcima. Prvi simptomi se jave nakon par sati provedenih u Maleziji. Svako ko govori ijedan Evropski jezik posebno ce osetiti simptome gluposti jer mu to ovde ne vredi ni prebijene pare. Sto se tice engleskog jezika ni to ne pomaze Bog zna koliko

Sledece jutro me budi neko, ispostavice se jos jedna(!?) od sestara koja je sinoc dosla kasno, pa je nisam upoznao, trazi nesto u sobi i izvinjava se sto me probudila.

Govorim da je u redu, ionako sam ja okupirao njihov prostor. Izlazim iz sobe u nameri da dodjem do kupatila, ali treba preskociti nekih dvadesetak nogu cija tela jos spavaju. Oprezno i tiho preskakutao

Blizi se dan kada treba da se rodim. Jos malo i bice tacno vreme da pocnem da zivim pravim zivotom. U prethodnih devet meseci sam bio tek neka mala sitnica koja se koprca oko sebe trazeci razlog i smisao zasto i kuda plovim. Naslucujem svetlo na kraju tunela.

Poput svakog embriona razvijao sam se u fazama, i nisam nazadovao ni u jednom koraku. Bilo je uspona i padova ali svaki sledeci put sam ustao brze i udahnuo jos dublje. Malezija je moja okolina sada, ali osecam da se polako oslobadjam bremena stranca i pocinjem da se spremam za svet koji me ceka nakon presecanja pupcane vrpce.

Ko bi rek'o da ce jedne od najzanimljivijih stvari koje su mi se desile biti upravo u vezi sporta. Od zemlje koja nema tradiciju istog nisam ocekivao nista vise osim povremene price o badmintonu i kriketu. Kad' ja tamo, a ono medjutim!

Nakon moje uspesne, ali i veoma kratke karijere u kineskom basketu na red je doslo da se oprobam i u fudbalu. Ali za razliku od kosookih protivnika u igri pod obrucima, sa suprotne strane, u stvari svuda oko mene su stajali tamnoputi malajci! U najvaznijoj sporednoj stvari na svetu se prilicno solidno kotiram sto pokazuju i neke medalje osvojene

Pre neki dan u naletu dosade, odlucim da prosetam (ovde, gde niko nikada ne seta) do obliznjeg trznog centra. Nije daleko, kada iz moje ulice bacim pogled preko palmi, cini mi se da vazdusnom linijom nema ni petsto metara. Eh, vazdusnom linijom... Pominjao sam vec da ovde niko ne pesaci osim od prodavnice do prodavnice, ali neke setnje poput "aj'mo do Kalemegdana peske

Da mogu da prenesem sva secanja koja mi znace ovde - bio bi raj. Prolazim ulicama koje nekim klincima zivot znace, ovde oni odrastaju. Ja sam odrastao na drugoj strani planete, nista me ovde ne vezuje ni za jedno jedino secanje koje je mladje od sest meseci. Ne srecem lica koja su mi se u magli proslosti izbrisala iz glave. Nema poznatog zvuka vetra koji probija krosnje drveca koja ovde ne postoje. Da sve iz proslosti prebacim u sadasnjost da li bi to bilo to? Da li bih se osecao manje usamljenim? Da li bi mi kora breze izgledala blize nego ova, palmina kora? Cak i da se sve i svi prebace ovde

Covek sam od sporta, od malih nogu. Imam tu nesrecu sto sam jos od manjih nogu zatocenik jedne veoma dosadne i uporne bolesti pod imenom astma, koja se svojski trudila celog mog zivota da me smiri kad radosno skakucem, odvoji od terena kada pocnem da trckaram za loptom ili jedonstavno zakuca za krevet kad joj je dosadno! Boreci se sa njom od kad znam za sebe stekao sam neku odlucnost i pozitivnu tvrdoglavost u toj bitci. U pocetku sam bio prepusten na milost i nemilost opake bolesti koja mi je unistila detinjstvo, strogo me odvajajuci od prijatelja i spajala sa sestrama po bolnicama sirom SFRJ,

 

KAKO „OTISAK“ PRAVI OTISKE NA DUŠAMA PUTNIKA...

otvoreno pismo „Otisku“, a i „Lasti“, na odabiru ovako finog partnera

 

 

Potovao sam (a bolje da nisam!), noću, 1. na 2. juli (kolovoza) ove godine, autobusom prevoznika OTISAK, Split, na liniji: Split – Beograd.

 

Umirujući sebe, da valjda neće grom dva puta za redom u isto mesto, ipak sam ne bas sa malom zebnjom ušao u taj autobus... te večeri u Splitu... Nije važno bilo