Covek sam od sporta, od malih nogu. Imam tu nesrecu sto sam jos od manjih nogu zatocenik jedne veoma dosadne i uporne bolesti pod imenom astma, koja se svojski trudila celog mog zivota da me smiri kad radosno skakucem, odvoji od terena kada pocnem da trckaram za loptom ili jedonstavno zakuca za krevet kad joj je dosadno! Boreci se sa njom od kad znam za sebe stekao sam neku odlucnost i pozitivnu tvrdoglavost u toj bitci. U pocetku sam bio prepusten na milost i nemilost opake bolesti koja mi je unistila detinjstvo, strogo me odvajajuci od prijatelja i spajala sa sestrama po bolnicama sirom SFRJ,

Osecam vec neko vreme da mi ponestaju teme za pisanje, a onda shvatim da su teme sve vreme oko mene, ali da ih ja gledam nekim drugim ocima sada. Ne kao u pocetku kada mi je svaka sara parala zenice, kada mi je svaki zvuk unosio talase uzbudjenja u moje usi. Sada sve to primecujem ali mi nije vise strano, uzbudljivo i cudno. Sada sam se navikao na manje vise sve oko mene,

Sedeti na klupi u parku ovde ili u Beogradu, u mnogome se razlikuje. Od temperature, atmosfere pa do ljudi koji prolaze. Ali, ono sto se najvise razlikuje je priroda, biljni i zivotinjski svet. Posto se u biljke ne razumem toliko koliko u zivotinje svo moje interesovanje sam usmerio ka dvo/cetvoro/sesto/osmonoznim stvorenjima. Da krenemo po redu, tj.manjku nogu.

Posle dva meseca boravka u ovoj nadasve cudnoj i veoma mirnoj i lepoj zemlji desilo se i neminovno - upoznao sam konacno domacine - Malajce. Vec sam pominjao kako sam ovde okruzen Kinezima i da idem kod frizera Indijca, ali Malajce jednostavno nisam imao prilike da upoznam malo bolje. Nista o njima nisam znao osim da su malcice tamniji od nas i da su muslimani. To sam primetio odmah po sletanju, jer su sve zenske osobe imale pokrivene glave maramama, tj.burkama. Crvenkapa, zutokapa, tufnokapa ili sarenokapa - ima ih raznih, samo sto ne primetih nigde vuka, ali o zivotinjama drugom prilikom.

Muka mi je od svega ovde. Od dnevnopolitickih tema kojima se svi bave, prepricavaju i komentarisu. Nikada mi lepse u zivotu nije bilo nego kada sam prestao da pratim politiku, i zalosno moram da priznam da me to polako popusta. Ocigledno sam predugo opet u Srbiji pa je to nekako i normalno.. tako bar kazu svi oko mene.

NE! To nije normalno, izvinite! 

Kada odes daleko od svoje zemlje, pa kada te tamo pitaju kako je bilo odrastati pod bombama a ti kazes da je bilo "normalno" pa kada vidis njihove poglede tek onda shvatis da to NIJE nimalo normalno...

Umoran, i prilicno usamljen od cestih bezuspesnih pokusaja da pogledom ulovim bar neku poznatu facu u moru slicnih a toliko drugacijih lica, priblizavao sam se velikom platnu na kojem su trcali preplaceni sportisiti raznih zemalja sveta. Mislim da je u pitanju bila utakmica Engleska - Slovenija, jer je kafic bio pun, a mesta za sedenje nigde (zbog Engleske, razume se). Skeniram sve stolove i ljude koji sede za istim ne bih li opet mozda nasao neku poznatu facu, iako znam da je to nemoguce. Naravno da primecujem da me svi posmatraju, ali sam vremenom uspeo na to da oguglam, ali jedno lice odskace

Pre tacno 18 meseci sam prestao da pijem alkohol, potom sam izbacio i slatkise, secer i sve grickalice koje postoje. Doduse nisam ja nesto puno ni pio, mozda par piva mesecno, tu i tamo neka orahovaca godisnje, i rakija za Bozic. Ni slatkise nisam puno jeo, ali sam odlucio da ih skroz izbacim, nekako mi je tako doslo, kao da mi organizam vise nije trazio te gluposti. Poceo sam da se raspitujuem kod Lele za pravilnu i zdravu ishranu, gledao sam sta profesionalni sportisti jedu, kako zive i treniraju. U tu pricu je nekako sa neba uleto i Vanja, drug iz osnovne, tih i mali decak iz klupe koji je

Pre neki dan u naletu dosade, odlucim da prosetam (ovde, gde niko nikada ne seta) do obliznjeg trznog centra. Nije daleko, kada iz moje ulice bacim pogled preko palmi, cini mi se da vazdusnom linijom nema ni petsto metara. Eh, vazdusnom linijom... Pominjao sam vec da ovde niko ne pesaci osim od prodavnice do prodavnice, ali neke setnje poput "aj'mo do Kalemegdana peske

Ne prodje ni jedan jedini dan da ne pomislim sta mi radi moj Filmski Grad. Sta rade uspavane krosnje drveca Ceraka pod kojima sam provodio sate setajuci Ponga. Cesto mislim kako zvuce sirene na ulicama mog Belog grada, pa se nekad uhvatim da razmisljam kako mi cak i to nedostaje. Kada si daleko od svega sto ti znaci svaka sitnica vremenom postaje bitnija nego sto

Doci u ovaj deo sveta a ne posetiti Singapur je smrtni greh. Neko mi pre neki dan rece da svi putevi vode u Rim. Mozda, ali u Evropi, ovde svi putevi vode u Singapur u sta sam se uverio i sam. Iako sam doputovao autobusom nisam imao taj osecaj jer je udobniji od bilo kog aviona u kojem sam se ikada vozio. Sedista velika, obaraju se skoro do polozaja kreveta, siroka,