U Beogradu.

Pre neko vece opet sedim na kamenu ispred kuce u kojoj starac peva i svira violinu. Padaju mi na pamet razne stvari. Setim se jednog prijatelja iz Njujorka o kome nisam razmisljao najmanje 10-ak godina. Pol Rinaldi. Nekoliko godina smo bili predavaci u Hasidskoj Jeshivi u Wilijamsburgu (sirotinjska cetvrt u Bruklinu), a ispostavilo se da smo bili i komsije. Tako, njegova devojka Stefani bila je i prva bebisiterka koja je cuvala moju  Kamalu. Pol mi je pomogao (imao je kombi) da se iselim i iznesem sve kutije sa knjigama kada sam odlazio od Kamaline majke. Posle, kad ga je Stefani ostavila,

To da ljudi dolaze na svet goli, nije bio slucaj kad sam se ja rodio. U porodilistu sam iz majcinog stomaka izasao u plavom dzemperu. Na njemu je pisalo "Happy to see you". Ne secam se da sam, kao mali, pokusavao da skinem taj dzemper. Drugi kao da ga nisu ni primecivali. Kao decak sam ponekad pokusavao da ga skinem, ali nisam znao gde da ga uhvatim pa sam odustao. Posle sam vec sasvim prihvatio da ga nosim non-stop i zaboravio sam na njega sasvim.

U svakom slucaju, pre petnaestak minuta, u radnji sam kupovao djus od grejpfruta i vidim da neki cudan covek bulji u mene. Ignorisem to

Vratio sam se u Beograd preko Rima (tamo sam prespavao). Sada sam na jednoj od ovih klupa na aerodromu i koristim bezicni internet da vam se javim i da vam kazem da je sve dobro. U sustini, radi se o sumi od hijadu evra nedeljno koja ce mi se uplacivati do kraja zivota na racun koji sam juce otvorio i koja se ne moze preneti ni na koga. Dakle, godisnje dobijam 52,000 evra u 52 nedeljne uplate od 1,000 evra. S obzirom da, kako rece pravnik lutrije  u Barseloni, ukupna suma godisnjeg iznosa ove nagrade  zapravp iznosi 104,000 evra, postoji klauzula po kojoj moram da sumu od 52 hiljade evra godisnje

Legao sam u krevet i nasao se u parku, na klupi, u plavoj pidzami koja nije moja. Vidim zenu koja me posmatra. Neka starica. Ima zutu maramu i mislim da joj sjaje oci. Baca mrvice hleba ispred sebe. Ne vidim ptice.

Iz zgrade preko puta iznose coveka na nosilima i stavljaju ga u beli kombi. Izbegavam da nam se oci susretnu i skrecem pogled ka decaku koji stoji pored fontane u parku. Pored njega je crveni flamingos. Cujem zvuk flaute, ali ne prepoznajem melodiju. Zatvaram oci i u sebi recitujem pesmu o brezama u Sibiru, o tome kako ih je mnogo i kako su radoznale i blage prema putniku

Povikase mladi:

"Misevi nam pojedose svu hranu !
Moramo ih se resiti.
Da ih ubijamo ne mozemo,
odnecemo ih negde na konjima... 
Daleko daleko, daleko..."

Starci im se podsmevaju:
"Vratice se oni,
uvek se misevi vracaju".

Upisavaju se od smeha.

"Kako znate ?" - zapomazu mladi.
"Pa, zar nisu svi misevi naizgled isti",
mudruju. "Obelezicemo ih 
drecavom crvenom tackom. 
Nacrtacemo im 
je na ledjima."

Pohvatase mladi sve miseve.
Obelezise ih, svakog sa po tackom.
Drecavo crvenom. Na ledjima.

On sedi sa pesmom na usnama,

zuri u stado sto pase u

usamljenom beskraju gde besni vetrovi

divljaju.

On peva citavog dana, a svet se lepi

za njegov promukli glas.

Cudna neka tuga plovi ovim morem od trave

i tek ponekad je nadpeva vetar sto zavija.

Njegovi dlakavi prijatelji, klate se polako napred

ka svezim pasnjacima - hrapave vlati trave

ipak su dovoljno slatke da ih zasite do sutona.

Ovde nema ptica, niti mirisa ljudi,

samo stada koja pasu.

Kao ostrva na mirnom