Novopečeni muž koji se vraća kući sa posla i zatiče ženu u suzama, dok na stolu, umesto očekivanog ručka, izmedju tanjira stoji slika sa venčanja i zlatni muški džepni sat, mora da se zapita šta je Bogu zgrešio pa da zasluži takav doček, ali je Bane imao čistu savest i nije mu palo ni na kraj pameti da bi on mogao da bude uzrok tog plača. Zagrlio je zaštitnički svoju ženu i nežno je poljubio u kosu, kao kad se teši rastuženo dete, seo pored nje i ćutao dok su joj se jecaji polako gubili u njegovim grudima. Malo posle, jedva nadjačavajući kucanje dragocenog sata, Rada je počela da priča.

Gospa-Nata je lako nakrivila glavu i kroz pomalo stegnute kapke gledala u ogledalo.  Ozbiljna, tamna haljina bila joj je samo za dlaku komotnija nego onda kad ju je jedini  put obukla, na  venčanju mladje ćerke.  Posle više nije bilo prilike. Nije je obukla ni za sahranu zetu, jednom od Vitezova gospa-Natinog stola;  pristojne sahrane nije ni bilo jer ga je u zatvoru ubila Tajna policija koja ga je tajno i sahranila. U crkvu i tako nikad nije išla i haljina je izvadjena iz ormana  tek sad. Stavila je na glavu šešir, nalik na žirado, samo crn.  Nikad nije nosila šešir, ona je  radna žena a ne neka buržujka, ali, ovo je bila specijalna prilika.

Već danima mi, ispod ovo malo kose, prolazi jedna pričica Džemsa Terbera. Nikako da je se otarasim pa ću da probam da je sjurim ovde, najkraće što mogu.

Sede čovek i lemur na obali sivog, severnog mora i pričaju. I, u jednom trenutku čovek pita svog sagovornika:

„ Nešto mi nikako nije jasno pa Te molim da mi objasniš. Zašto, ali zbilja zašto, svakih nekoliko godina vi, lemuri, izadjete iz svojih jazbina, krenete ka ovom ledenom, sivom moru, skočite u njega i svi se podavite?“

„ Interesantno, baš sam sad

Ja sam gnjavator, videli ste to i sami, ne druzimo se od juce...

Stalno imam neke primedbe, na vlastodrsce, na podanike, na blog...k`o onaj Balasevic...ne volem...

Evo, sad "ne volem" ni Fond zdravstvenog osiguranja...ma ne od sad, odavno...al` da vam ispricam...

Resim se ja da poslusam glas razuma i da odem na proveru zdravstvenog stanja zbog kog sam u invalidskoj penziji. To sam, do sada, radio tako sto pozovem koleginicu- majstoricu za moju boljku, koja me odrzava u zivotu vec deset godina, odem kad mi kaze, laboratorija, pregledi  rucni i masinski, bolnicki

AlexDunja mi ukazala na biser a ja nisam sebican, prepisujem tekst nase blogodrugarice koja pise pod nikom

selica_nena

 Molim vas da ovo shvatite kao besplatni lekarski savet, procitajte, bice vam bolje.

Poz, Dr M

____________________________________________________________________________________

Ne ide, brate, ne mogu da pišem kad sam raspoložena. A danas jesam, onako bezveze. Udarile mi ove precvale lipe u glavu i skroz me sludele. Evo, probudila se jutros razdragana, a lepo se sećam da sam sinoć bila ljuta. Samo ne mogu da se setim zašto. Prespavala

     Milos je, u osnovi, imao razumevanja za ovako skracenu sociolosku analizu iako je ona izlozena pri kraju drugog bokala suvog vina. Imajuci bogato iskustvo i u politici (kao posmatrac) i u vinu (kao ucesnik) naucio je da politicke stavove u samoupravnom socijalizmu treba izrazavati samo uz suvo vino, zato sto skuplja usta. Ponekad se desavalo da zaboravi ovo pravilo, kao kad je u Vojsci, na casu moralno politicke nastave, u jeku aktuelne arapsko-izraelske konfrontacije, pred celim bataljonom rekao predavacu:

"Druze majore, Vi ste nam sad do tancina izlozili arapsko-sovjetske

Veći deo popodneva proveo je u kupatilu, izazivajući podsmešljive (šta  se pirkaš ko neka fufica) ili ljutite ( `oćeš da mi se vežu creva) komentare svoje braće; majka i tetka su samo značajno ćutale. Nije mu bio prvi put da izlazi sa devojkama, ali ovo..

Krenuo je pre pet. Od Neimara do Ruskog cara mu treba tri frtalja sata ali je išao polako, da ne stigne zadihan i znojav. Iako je od Moskve do Albanije detaljno proučio sve izloge, stigao je da vidi kako  velika skazaljka na satu Ratničkog doma ulazi u poslednju četvrtinu kruga. Sad mu je ostalo samo da čeka.

Rodio se kao plod desetogodisnje zudnje. Jos dok je presrecna majka brisala suze, babice se posvadjale.
Svaka vukla na svoju stranu a zna se: Puno babica, kilavo dete.
Svako je tu imao svoj racun; dok su se racundzije obracunavale, dete nije imao ko da nahrani; uskoro su poceli da se utrkuju ko ce da ga sahrani, kad je sklonjen onaj sto je hteo da ga brani.

Oni koji su u to dete polagali velike nade sad moraju da se nadaju da majka jos moze da rodi.

A i majka mora da bude svesna da ce biti samohrana i, pre svega, mora da dobije odgovor na pitanje:

Ko

Neki bi to zvali radoznalošću a neki zabadanjem nosa u tudje stvari ali, svejedno, to nešto je nateralo gospa-Natu da pere sudove te noći, a nešto drugo, kakogod ga nazvali, odguralo ju je ujutro čak na Dedinje, u vilu u Rumunskoj, ulici koja se kasnije pročula kao Užička, da nesebično podeli  utiske sa svojom ćerkom.  Stigla je taman na vreme, minut pošto je velika, crna limuzina odvezla zeta na posao, onaj isti koji mu je doneo i ovu veliku kuću na sprat, i stražara pred kućom; fino, muškarci i tako smetaju poverljivim ženskim razgovorima, ovaj pogotovo, on je bio od onih koji bi odgundjao na zabadanje nosa u tudje živote, pojedinačne;  njegov posao je bio da uredjuje tudje živote na masovnoj bazi.

Dve novopečene studentkinje , prijateljice  već više od jednog sata, otkad ih je sudbina posadila na susedna sedišta u amfiteatru, silazile su niz stepenice ispred Pravnog fakulteta pogledajući u nebo. Kiša samo što nije grunula. “ Radmila, idemo kod mene, ja sam prekoputa, u broju 82, taj novi lepi kostim ne sme da pokisne” rekla je energičnim, naredbodavnim tonom Nada, visoka i tanka crnka oštrih crta lica. Rada , koju niko nije zvao Radmila odkad je pop izvadio iz vode na krštenju,  promrmljala je, snebivajući se:” Ja sam u 83, možda mogu da stignem do kuće, ako požurim“.