Kolač lomili, Boga molili, rekao je sedi sveštenik svečanim glasom a prisutni su, redom, bližili usne unakrst isečenom i vinom polivenom kolaču, krsteći se i mrmljajući jest i budet. Bane je upalio sveću pa se blagi miris istopljenog voska pomešao sa opojnom aromom plemenite smole koja se dimila iz kadionice. Bio je pravi trenutak da prota-Dušan pokaže na spisak svečara za čije se zdravlje, mašući kadionicom, malopre molio i da, gledajući Radu sa očinskom toplinom, uputi još jednu molbu da da Gospod da se ovaj spisak produži.

„Nešto mi je bledo ovo dete“, rekao je dr Spasić i ta usputna rečenica  odvela je Mišu u sobu u kojoj je sve bilo belo, zidovi, stolice, ram oko slike nekog strogog čike.

„Neće ništa da boli“, rekla je teta u belom i izdajnički zabila iglu u prst naivnog deteta koje je sedelo u Radinom krilu. Sam ubod iglom u prst i nije toliko boleo, sigurno ne da opravda onoliki vrisak koji je rasparao julsko jutro i secnuo prolaznike na ulici; boleo je nož izdaje u srcu mališana koga su slagali. Zato toliki vrisak I zato toliki bes kad su mu ponovo prišli