Još mi je u sećanju, posle ovolikih godina, uzdrhtali glas mog strica, kao da govori preko velike knedle u grlu, glas kakvim se nagoveštavaju duboki dramski zapleti  ili sudbonosna otkrića.  Zvučalo je kao da je rukom zaklonio mikrofon telefona, da tajnost bude kompletna.

“Dodji odmah ovamo, kod tetka-Mice, brzo”!

Onda su mi se klikeri u glavi vrteli mnogo brže nego danas pa mi je odmah bilo jasno da me ne zove sa parcele 11, konačnog smeštaja moje baba-tetke, nego iz njenog doskorašnjeg, ovosvetskog stana.

“Šta je tako hitno”

Rodio se kao plod desetogodisnje zudnje. Jos dok je presrecna majka brisala suze, babice se posvadjale.
Svaka vukla na svoju stranu a zna se: Puno babica, kilavo dete.
Svako je tu imao svoj racun; dok su se racundzije obracunavale, dete nije imao ko da nahrani; uskoro su poceli da se utrkuju ko ce da ga sahrani, kad je sklonjen onaj sto je hteo da ga brani.

Oni koji su u to dete polagali velike nade sad moraju da se nadaju da majka jos moze da rodi.

A i majka mora da bude svesna da ce biti samohrana i, pre svega, mora da dobije odgovor na pitanje:

Ko

Bane je bio spavalica i često se dešavalo da mu osećaj odgovornosti  prevagne nad potrebom za snom tek na poslednji, drhtavi cing budilnika ali ovog puta zvonjava nije prestajala. Posegao je rukom da ugasi mrski zvuk ali bez uspeha. Otvorio je oči i pogledao, sat je pokazivao da nema još ni šest. Još jedan sat sna, pomislio je ali se zvuk zvona širio kućom i dalje, besno i nestrpljivo. Zatim se oglasilo novo zvonjenje, ritmično, sa kratkim prekidima. Minut kasnije majka mu je uletela u sobu, bez kucanja, u šlafroku i sa papilotnama na glavi, potpuno nečuveno, i  paničnim glasom uzviknula: „ Ustaj, Bane! Puč!’’

Ušli su I rekli joj da podje sa njima; nisu je  pitali ni kako se zove. Uzela je, bez reči, crni kaput koji je doživeo I bolje dane I krenula. Imala je u ormanu bundu, čak dve, ali nije bilo vreme za bunde; bio je april I bilo je vreme crnih kožnih kaputa.  Rat je otišao na zapad, daleko od Beograda ali je nova vlast još raščišćavala račune sa bandom;  došao je red I na sitnije sumnjivce, za kolebljivce će vreme tek doći.

Grubo su je izvukli iz prljavog ruskog dzipa iako se nije opirala, tek da joj pokažu koliko su moćni. Sa istom

 Bojkot je samoubilacko resenje. On moze da ima neku politicku i moralnu tezinu u situaciji u kojoj bojkotovana strana ima makar trunku savesti i morala.

To kod nas nije slucaj.

Nasa jedina perspektiva je potpuna podela birackog tela na dva dela -Demokratski front, kako ga ja nazivam, i one druge. Srbija mora da zakoraci u jednom pravcu, ili evropske vrednosti sada ili vera u zagrobni zivot zauvek.

Ne mozemo vise da budemo ovako raskreceni.

      Kad je rec o krivinama, kao proizvod samoupravnog socijalizma, Milos je brzo poceo da trenira hvatanje krivine. Ostavio bi za kraj radnog vremena obilazak terenskih bolesnika i,  kada je posao bio obavljen,  nije se vracao u Stanicu da ostavi lekarsku torbu nego bi dao gas i pravac Beograd. Voleo je da u kolima ima lekarsku torbu, nekako je stalno strahovao da ce nekom da pozli na ulici a on nece moci da pomogne. Jedne novembarske veceri, maglovite, vlazne i hladne, (kao omiljeni radni ambijent Dzeka Trboseka), zaustavio je auto, sa dva tocka na trotoaru, u ulici Lole

Sudbina joj je odredila da se rodi na dan opšteg čestitanja jednog starijeg važnog događaja;  tako je, kao I u svim drugim stvarima, Nena ostala u senci. Za one kojima je promakla njena uloga u Miloševom životu ( sećate se Miloša, iz prvih dana našeg druženja?), evo nekoliko reči:

Nena je posebna prica. Ona je dobri duh Zdravstvene stanice, poslat na zemlju od strane Vise sile, u obliku niske, zdepaste zene cetrdesetih godina sa energijom od 10 megatona za resavanje problema ali i sposobnoscu da se pretvori u Svetog Djordja za sve one

“Bože, hvala Ti što si mi podario i ovaj dan”!

Sve mi češcće prolaze kroz glavu ove reči koje su doprle do mojih, tada dečijih, ušiju, posredstvom moje babe po ocu koja je citirala svoju teta –Caju, silazeći tako u devetnaesti vek, uvek kad su životne okolnosti  izgledale da ne mož` biti gore…

Teta-Caja (kad je moja baba razgovarala sa svojim sestrama) ili baba-Caja(kad su je pominjali moj otac i njegova braća) počela je da izgovara te reči ritualno, pre nego što bi otvorila oči,

Proleće je stiglo ali uobičajeno pismo od Miomira nije.  To i nije bilo pravo pismo,  bila je to obična dopisnica čijih je sto dozvoljenih reči pažljivo pregledala logorska služba ali je bila znak da je živ. Stizala je jednom mesečno,  tačno u dan, toliko ispečatirana žigovima logorske cenzure i nemačke i srpske pošte da su se reči gubile pod raznobojnim orlovima i kukastim krstovima  i da su bili potrebni sati odgonetanja oskudnog sadržaja. A sad ni toga nije bilo i poštar je, saginjući glavu, prolazio pored kuće u Kraljevića Tomislava sitnim žurnim korakom, izbegavajući da baci pogled prema prozoru iza koga je, krijući se iza zavese, gospodja-Olga naprezala oči da što pre ugleda žućkastomrku poštarsku uniformu. Jednog dana, a bio je već kraj marta, umesto očekivane, ugledala je plavu.