Gospa-Nata je lako nakrivila glavu i kroz pomalo stegnute kapke gledala u ogledalo.  Ozbiljna, tamna haljina bila joj je samo za dlaku komotnija nego onda kad ju je jedini  put obukla, na  venčanju mladje ćerke.  Posle više nije bilo prilike. Nije je obukla ni za sahranu zetu, jednom od Vitezova gospa-Natinog stola;  pristojne sahrane nije ni bilo jer ga je u zatvoru ubila Tajna policija koja ga je tajno i sahranila. U crkvu i tako nikad nije išla i haljina je izvadjena iz ormana  tek sad. Stavila je na glavu šešir, nalik na žirado, samo crn.  Nikad nije nosila šešir, ona je  radna žena a ne neka buržujka, ali, ovo je bila specijalna prilika.

Sve je išlo nekako sivo, tog oktobra `45. Život je polako ulazio u nekakav kolosek ali je dotadašnji  bio temeljno razvaljen ratnim zbivanjima a novi je postavljan po sasvim drugačijim  principima. Novi planeri su trasirali staze po tudjim,  verovali su, jedinim ispravnim nacrtima ali su, u prevelikoj želji da se pokažu, iz nacrta koristili samo velike, primamljive rečenice; tako su parole postale putokazi. Krivine I skretnice su bile opisane samo sitnim slovima a o havarijama I masovnim gaženjima na jednoj pruzi koja je već bila izgradjena po tom nacrtu nigde ni reči.

Rada je imala  tremu i Bane je to osetio.  Dok su se spuštali Čuburskom ulicom čvrsto mu je stezala ruku, kao da hoda po ledu;  kad su skrenuli u Kraljevića Tomislava, stisak je postao grčevit. Pokušao je da je malo raskravi : “ Ne brini, ne ideš kod kraljice, idemo kod mene. I majka i tetka su sasvim jednostavne žene i sigurno Te neće pojesti, naročito zato što su stalno na dijeti“.

Dijeta je, već na prvi pogled, bila neuspešna. Gospodja Olga, Banetova majka, bila je nešto niža od Rade, prijatnog okruglastog lica sa plavičastim očima, pravilnog stasa po kome je pravilno rasporedjeno dvadesetak kilograma viška. Tetka-Ruža, kojoj se Bane obraćao sa Tante-Roz, bila je iste visine kao i sestra, tamno plave kose i izrazito plavih očiju, strogo napućenih usta i viška kilaže nepravilno rasporedjenog oko kukova.  Odbor za doček  upotpunjavao  je Pera, mladji od Banetove mladje braće, preterano krupan jedanaestogodišnjak vodnjikavo plavih očiju i bujne grguravo plave kose, kao da je kolmovana.

Bilo je već kasno avgustovsko popodne kad su  Rada i Nada izašle iz voza, u lakim sandalama sa štiklicama, tankim haljinama strogog kroja, mladja sestra u kremastoj a starija u crnoj sa belim tufnama, a odgovarajući šeširi  su dopunjavali sliku ozbiljnih mladih dama po modelu iz poslednje predratne godine. U Beogradu bi mogle da prodju sasvim neprimetno, u Kaoni su bile upadljive kao pingvini u Sahari. Odlučno su počele da nabadaju po šiljatom kamenju pored pruge, pazeći da ne polome štikle. Do trema male stanične zgrade trebalo je da predju i uski pojas suve

Sutradan nisu bili u salonu nego u trpezariji, velikoj prostoriji sa vitrinama sa porcelanom i kristalom, i dugim stolom oko koga je bilo dvanaest stolica sa visokim naslonom. Sto je, očigledno, mogao da se razvuče jer je, izmedju vitrina i po uglovima, bilo još nekoliko stolica u istom stilu. Iznad stola je, sa šestokrakog lustera sa kalotom u sredini, visio gajtan na kome se nalazio prekidač zvonceta kojim se prizivala devojka. Pre nego što su seli, Radi je bilo ponudjeno da se dotera, upotrebljeni izraz je zaobilazio škakljive reči, i Rada se doterivala u kupatilu od tamnoplave i bele keramike sa vitrinama i policama prepunim mirisa i pomada. Ispred jednog ogledala bili su stočić i stolica a veliko ogledalo je bilo pored vrata, da se vidi cela figura pre nego što se izadje. Pravi kozmetički salon.

Već danima mi, ispod ovo malo kose, prolazi jedna pričica Džemsa Terbera. Nikako da je se otarasim pa ću da probam da je sjurim ovde, najkraće što mogu.

Sede čovek i lemur na obali sivog, severnog mora i pričaju. I, u jednom trenutku čovek pita svog sagovornika:

„ Nešto mi nikako nije jasno pa Te molim da mi objasniš. Zašto, ali zbilja zašto, svakih nekoliko godina vi, lemuri, izadjete iz svojih jazbina, krenete ka ovom ledenom, sivom moru, skočite u njega i svi se podavite?“

„ Interesantno, baš sam sad

Čudan niz naoko nepovezanih dogadjaja doveo je dotle da je Bane, u proleće  `46., dobio novo odelo.

Prvo ga je, jednog sumornog novembarskog jutra, šef pozvao u kancelariju, zaverenički zatvorio vrata koja, inače, nije zatvarao i, sve u pola glasa, saopštio  da napušta mesto Predsednika zadruge.

„Teraju me. Nisam im po volji, hoće da nameste onog Boru šnajdera, on je sad njihov, a onoliko pričao...ma znaš šta je sve pričao, te bašibozuk, te lenštine i nikogovići, e, sad se pere tako što će da zatvori  Zadrugu, kao, svi mi kapitalisti, vlasnici

     Alkoholicar je covek koji pije vise od svog doktora. Ovu izreku Milos je pokupio iz Marfijevog zakona ali je bar znao odakle mu, za razliku od mnogih, slicnih, dubokoumnih zapazanja koja je pokupio tu i tamo i koristio ih, spontano, u raznim prilikama. Nije insistirao na izvoru kao sto nije trazio ni priznanje za nekoliko svojih doprinosa kulturnoj bastini covecanstva. Ponekad, kad je razmisljao o tome, osecao je tiho zadovoljstvo sto je, nezavisno od tudjeg uticaja, izrekao misao koja je pala na pamet nekom drugom, pre dve hiljade godina ili predhodne veceri u kafani. Tako

Bilo je podne, i bio je četvrtak, i bilo je sivo ali je kiša prestala još pre nego što je svanulo pa su na pločniku, skoro sasvim suvom, bile samo retke barice. Predrag je šljapnuo u jednu od njih i nekoliko kapi prljave vode poprskalo je manžetnu njegovih pantalona od engleskog štofa. Besno je zatresao nogu da otrese kapljice ali je izgubio ravnotežu pa je šljisnuo i u drugu baricu; sad su obe manžetne bile uprskane.  Bilo je očigledno da razbijanje treme rakijom nije bilo uspešno. 

Olga nije imala tremu pa je lako izbegla barice i strpljivo je sačekala da Predrag još nekoliko puta tresne nogama pa da joj otvori vrata na kojima je bila kartonska tabla na kojoj je, debelim, crvenim slovima pisalo:  Народно Ослободилачки Одбор I Реона.