Čokoladni poljupci, angorski šalovi, ljubav i strasti

      U svakoj generaciji postoje ljudi kao predodređeni da nadrastu i sredinu i vreme u kojem žive. Luiza Spanjoli bila je jedna od takvih ličnosti. Rodila se davne 1877. godine , u siromašnoj porodici prodavca ribe, u Peruđi, gradu u tada nerazvijenoj regiji središnje Italije - Umbriji.

     Ne mogu ni da zamislim kako bi naš život izgledao da nije, barem povremeno, začinjen smehom i humorom. Nije lako objasniti zašto nam je nešto smešno, zašto pojedine situacije, reči, ili priče imaju komično dejstvo. Stefano Beni (Stefano Benni), najpoznatiјi savremeni italijanski humorista i satiričar, kaže da je opasno upuštati se u objašnjavanje šale i komičnog, jer time prestaju da budu smešni. Ovaj književnik iz Bolonje neosporno zna kako da zasmeje svoje čitaoce, dok u svojim satiričnim romanima, pripovetkama, člancima i pesmama izvrgava ruglu mnoge mane političara, savremene navike, globalizovani svet, klimatske promene i zagađenje životne sredine... bavi se i novinarstvom i režijom.

     Poznato je da Umberto Eko, kao semiotičar i naučnik koji se bavi medijima i komunikacijom, pomno prati razvoj računarske tehnologije još od njenih začetaka. Razume se da je s oduševljenjem dočekao pojavu personalnih komjutera i među prvima počeo da ih koristi u svom radu i pisanju. Internet je nazvao Božanskom Mrežom zbog nesagledivih mogućnosti koje nam pruža u povezivanju čovečanstva u jedinstvenu informacijsku i komunikacijsku zajednicu.

     Jurošnja vest o smrti Umberta Eka zatekla me je, kako se to obično kaže, potpuno nespremnu. Poslednjih godina, pa i meseci, bio je toliko aktivan, objavljivao knjige i pisao za svoje redovne novinske rubrike, kao da je žurio da što više započetih poslova (a bilo ih je na pretek!) obavi. Nadala sam se da će još dugo biti među nama, da će biti još seminara na kojima ćemo mu mi, njegovi prevodioci, predočavati na kakvim smo slatkim mukama dok prevodimo njegove tekstove...

 Имам част и задовољство да пружим гостопримство уваженом блогоколеги Шмуу.

~~~~~~~~~~

Добар дан! Молим вас, две паклице сарајевске Дрине!

     Поводом стогодишњице рођења Федерика Фелинија

     Шта рећи о овом славном, генијалном редитељу, чије је филмско стваралаштво награђивано најпрестижнијим наградама, изучавано на филмским академијама широм света, о којем синеасти и критичари и данас пишу, а да већ није речено? Био је песник у филмском свету, његови филмови највише су налик сновима, на махове кошмарним, на махове карикатуралним, често комичним, увек помало сетним. Његова култна остварења, као што су Улица, Дангубе,Кабиријине ноћи, Осам и по, Сладак живот, Амаркорд (Сећам се)... и данас имају своју публику.

„Могућни свет наратива јесте једини универзум у којем можемо да будемо апсолутно сигурни у нешто, јер нам пружа веома јасну представу о Истини. У овом нашем свету, који врви од погрешака и легенди, од сумњивих историјских података и лажних вести, апсолутно тачно јесте јединo оно што је истинито колико и чињеница да је Супермен Кларк Кент. Све остало може се довести у питање."

      Poznato je da hartija sve trpi. A kako li je tek onome što u našoj svakodnevnoj komunikaciji već uveliko zamenjuje hartiju? Kad jedan od rodonačelnika postmodernizma odluči da se stavi u kožu elektronske knjige, kalambur je neminovan...

     Баш као и готово сваки дан овога пролећа и лета (?) утрчала сам у кућу како бих се склонила од наступајућег невремена. И сетила сам се једне хумористичко-сатиричне приче написане пре петнаестак година. Стефано Бени се, тада, као и сваки добар писац шаљивих прича, обилато служио хиперболом, која данас и не делује као преувеличавање.