додуше, могао би се овај састав и разумније насловити али како онда сачувати присет на деда Крезу и узречицу му . . .оди деди да деда те среди ,те Кресану , рођакињу му, невину....... к'о гоблен.

( из циклуса . . . Водопрци)

ево неки дан навршило се 1553 ноћи како сам зарад бунта политички неусаглашених либијаца преко дебелог моора бродом бежећи докопао се обала малте да би ме тамо широко раширених ноогу дочекала увек насмешена Сина, конобарица из биртије харбура валетиног, повремена ми одраније прцаљка, речима

(присети су једини залог  да заиста постојимо)

стрининусам дапроститепичку случајем угледао кад се оно збицикла насдвое скљасмо на друму из винограда уСело.наиме ја бијо на летњем школском ферију па мојима помаго у винограду а и она тог дана дошла наиспомоћ у окопавању и кад је ишла поводу на извор преврне ногу па се ја понудих да је одвезем докуће да метне завој.седне она на штанглу онако сва округла и за уватитије, па се залепи дупетом нузмене ка сицу, амојмисе ома диго.

(већ и само трајање нам указује да доживљено треба да преиначимо у приче)

било је прилика, пропутовало се Светом, подоста видело, тамо живело и доживело свега, од чега се понечег помало и стидим, а да би читалац могао да свари, много је тога од догађаја морало бити изостављено у списатељскими потсећањима.био сам млад жељан другачијости , међутим данас не успевам да осмислим убедљив одраз наше свакодневице и стварности у ком су апсурди и бизарности наше цивилизације болно очигледни , та ми гибања измичу па често умем да будем репетитиван док неки од састава ми постају крајње схематизовани, почесто и фингирани,упс.

гост блога је г. Видомир Павловић

Ovo je istinita priča, koja bi trebala, naročito dobrim roditeljima, da otvori oči  šta se sve dešava dok su im deca u gradu i diskotekama. Nije dovoljno slepo verovati svojoj deci, a videćete da nije ni pametno. Deset punih godina sam radio ovaj posao, kada mi se rodio prvi sin Nikola batalio sam ovaj posao jer su se pojavili divlji.., koji se teško obuzdavaju.. Horde, koje su počele napadati na policajce, redare kada se rastanemo i pođemo kući... Shvatio sam da sam

неки добошар недељко, звани доминго, коије копичен туко убубњеве новоотворене кафане плави дунав уселунам, тог лета причини психотелесно задовољство нашој зубарки радмили, онако у невезушу после вожње рингишпилом, предвече о Прокопију, сеоској Слави, у ординацији на столици ди нам је зубе крпила ил чупала.причало се поселу.

јутро, буди ме мелодија шарки на капцима прозора док жмиркањем цедим мрак из очију. ветровито је ово поморавље но све више ме маами. ноћу уживам у треперењу звезда јер калота небеска је без смога умишљајући ,негде ваљда прочитано ,да је свету више стало до мене него што то јесте а то одрастањем нажалост заборављамо слуђени перфидношћу утонулих терминолошких разлика међуљудских недорека који се труде да угуше живот у нама.сећања посебно.дани су пак .....прича за себе.

трагом дневничкогми записа 

свака прича у размени губи нешто и добија нешто ( Д.Великић )

сама чињеница да је обичај једноставно понуђен, без неког посебно уверљивог разлога, не значи да га треба прихватити обзиром да могу постојати разлози да одбијете нешто што постоји без разлога.нема потребе упуштати се у расправу с људима који сматрају да је било које мишљење о неком питању добро као и свако друго, пошто таква не постоје.

састав на тему:  лака

Потегла се једно вече тема физичке лепоте људске па једна мара исандијега у чату вели . . понекад, гледајући у контра опцију, умало зажалим што су ми жене тотално физички непривлачне . . .  те ме нагна да се умоменту присетим  како Рене Вивијан написа кадгод . . жена сам и немам права на лепоту, осудили су ме на мушку ружноћу. . . .