гост аутор г Jeremija 

Kao dečak mislio sam da dnevnike i spomenare vode samo devojčice i slabići. Kasnije mi je i sama pomisao na dnevničke zapise bila odbojna. Stavljati na papir svoja tanana osećanja bilo mi je isto što i defloracija i samoskrnavljenje vlastite duše. Čak i kad bi se izbegla patetika u pisanju, što je đavolski teško, u dnevniku ostaje esencijalni egoizam: uvek JA i samo JA.

- ма како искушење да се догоди човеку, човек треба да се преда вољи Божјој и да призна, да се искушење догодило због греха његових. ако ли се што добро догоди, треба говорити да се догодило по промислу Божјем..... (Свети Сисоје)

неко вече, жене насекле мезе, а у качари нам, почесмо се окупљати да обележимо Преподобног Сисоја Великог од стране нас од гуме зависних (мис'им на локање винских садржаја подрумских ми буради), кад некако преко Дунава, тамо од Бегеча, груну правцата, код нас краткотрајна, салаука названа од стручњака Haron (по сину Ereb-овом, лађаром у Хад-у) суперћелијска олуја, коју нам у ушима најави оранија која се преврнута поче котрљати по комше месара фластерисаној авлији ,копирајући немио звук кад су сељане (за скорашњег рата) прелетали бонбардери (с'намењеним нам бонбама) кад Поштар управо, баш закисо, пристиго указа - ено оде поqrcu дуд пред ковачевом кућом (преко сокака ми на којем ја и исписници одрастасмо), расцепио се уздуж, (а стар преко века...био....јебешга...)

састав на тему . . . . умеће комуницирања

јуче, громовито пљусковита ноћ претходна нам беше, и потом музло цео дан,непрестајући, а беше нам феста of the immaculate conception ,па малко одрада одмарасмо, ими полумалтези.

у 10 ам тел.

- дан се убио за посете па би ти моја ташта навратила , зналац ће,  хоће да упозна грађевинца који речнике пише

- важисе ,чакштавише , узвраћаму свременом на претек

листам дневникми из 2005 те набасам на прибелешку . . . . . ' за разраду '

(краниста)

1997,мај .Ј.сам затекао на градилишту новог хотела хилтон на малти.ћера крана. ожењен.немају дјеце.она М.конобарише по кафејима .избјеглице су из сарајева.исчекују папире за канаду. посао нас повезао па се дружисмо пар година.

састав на тему . . . летњу  ( или штоби казла Вирџинија Вулф . . . . што човек више стари, све више воли непристојност )

променада . палме уз, штрчу. медитеран ,мош га допљунути.корачам докон ,у  шетњи, за две лева, гузатија ,уочавам кроз текстил пасент чакшира танга јој се угуузе до јајника завукла,прија погледу,десна,силиконка , 

. . . . Neko je odavno rekao da mnoge stvari neće ostati nikada zabeležene i niko ih neće upamtiti ako iz istorije ne pređu u umetnost. Tako je i danas. Niko ne može bolje od nas da poznaje vreme u kome živimo. Ko može bolje da poznaje pojedinosti o istorijskim događajima od nas koji smo svedoci, učesnici, a i žrtve, vremena u kojem živimo?

поштовани читаоци задовољство ми је данас претставити Вам на насловној страни блога Б92

састав на тему . . . . лапароскопску

  - онако зором највећма је волео стрпко језиковски звани пекмез да се ували језиком још буновној жени међ венерин брег те задовољи онај исконски нагон љуцки ,а потом спуним устима стидних длака да изађе на терасу испред адаптиране  вешернице употкровљу која имје засмештај служила те

краћи састав, на тему . . . заритог има

сви мои памте у нашем  породичном претеривању како је прабаба Јаворка мојега деде Грозда причала да јо је њена чукунбаба Плачљива  Швабица казивала отом невеликом Пехару - чаши од дебелог стакла, очигледном ручном раду украшеног порукама црквеним , да је баш стар , да је одувек коднас и да из њега никада нико није пио ,него је , зарад показивања , само стајао увитрини подупртој сфотељом да се не отварају  шкрипава врата , и да се пазило на њега ко наочи углави јер вреди , коме вреди.

састав на тему . . . мамљиву

- ееј, гдећеш ,бре ?

- па зар незнаш  . . . . maya.sangoma. . . .НАС очекује на својему блогу ,те одох тамо,ајд ити . . . . .

-најволијем сетити се нечега што је било прије 50 и више година па онда то прибележити нека нетко некада чита ( г.Б.Ћосић)

зависник сам фото записа а навуко ме наст. физике Башић у основној шк 1957 г . прегршт сам их сам шкљоцнуо- те правио (црно -беле) у шк.фото лабу ,биле су излагане на паноима у ходницима школе ,скупљао их у кутије од ципела и онда.... временом...завршавале су на тавану куће нам у сандуку са јасно обележеним подацима о садржају истих. но разлог овој причици је једна фотка али не из мог времена него генерације ми испред, садржај је то другачије сандучине, али урамљених породичних фотки ( пренета код нас у кућу кад се тамо крајем осме деценије века прошлог рушила дедина кућа са књиговезницом а никог од наследника их нису занимале ,па ја покупих и уз постојеће сандуке на тавану нам прикључих) обзиром да су ми преци (рођењем н-сађани),  припадајући грађанском сталежу, придавали пажњу тој (тада) новини обележавања трајања и кад их не буде више, те тако скоро,