Postovani g. Spaicu, procitao sam sa zakasnjenjem i bez mogucnosti komentara, Vas test o meni na blogu b92. Moj odgovor ocigledno nece da objave, pa ga saljem direktno Vama. Sa svojim advokatom razmatram da li ima dovoljno elemenata za tuzbu protiv Vas u vezi cl. 170 i 171 KZ.

S postovanjem,

Prof dr Goran Belojevic

Profesor doktor Belojević nije alav
Nisam bio obavesten o tekstu "Alavi profesor dr Belojevic" objavljenom na blogu 92 od strane g. Nebojse Spaica

Nastavak, ovaj put samo dva dana, svasta je bilo izmedju.

Danas me zaustave panduri, vozio 85 od Zvezdinog na gore, dozvoljeno 40, mislim da se za toliko uzima dozvola. Nisam hteo, majke mi. Neobicno sto su panduri bili ultra profesionalni. Uzeli dokumente i posle par minuta dali cedulju, ni mogucnosti za objasnjenja nije bilo. Jos pitali imam li primedbi na njihovo ponasanje. Ma nikakvih, osim sto ste me u'vatili. Obaska sto sma zakasnio na sastanak.

Odvod iz kade se zapusio, pa je kupatilo poplavilo. To je druga vertikala u odnosu na nedavno pominjanu sudoperu.

1 - Fašisti imaju pravo da deluju svim nenasilnim sredstvima, kao što i svi koji se sa njima ne slažu imaju pravo da to izraze.

2 - Religije i komunizam u savremenoj istoriji makar su podjednako odgovorni za masovna ubistva kao što je to i fašizam.

3 - Demokratija je totailtarna ideologija koja se nameće nenasilnim sredstvima.

4 - Nije dokazano da je globalno zagrevanje uzrokovano ljudskim ponašanjem.

5 - Muškarci i žene su toliko fizički i biološki različiti da se to mora odraziti na njihove različite društvene uloge i položaj.

6 - Treba

Uspeh poduhvata je potvrđen: u oblastima liberalne vlasti - mastrihtska Evropa svakako im pripada - izdavaštvo i štampa služe istu bljutavu čorbicu; političari na vlasti, svejedno da li levičari ili desničari, brane isti program uz lažne razlike usklađene radi predstave; vladajuća misao slavi misao vladara; tržište je zakon u svim oblastima - obrazovanju, zdravstvu, kulturi, naravno, ali i u vojsci i policiji; stranke, sindikati i skupštine učestvuju u oligarhiji i tako reprodukuju društveno kao istovetno; omalovažava se javna upotreba kritičkog uma u korist iracionalnih logika komunikacije - koje finansijski konzorcijumi u monopolističkom položaju vešto pretvaraju u pozorište i za njih pripremaju scenografiju; dolazi do svakodnevne manipulacije masama koju kanališe televizija; onemogućava se svaki malo jači stvaralački poduhvat u korist religije potrošnje, itd...

RAZVESTIPRIČUIZVESTIPRIČEDOVESTIPRIČU

ODVESTIPRIČENAVESTIPRIČUZAVESTI PRIČE

Kopajući po kompjuteru, naleteo sam na litararno-novinarski eksperiment koji sam pravio 1994. Nešto od toga je onomad objavljeno u Republici.Kurzivom su stvarne vesti, a ostalo je literarna obrada. Čini mi se da još uvek funkcioniše.

Zdravstveni sistem Srbije, u čije lavirinte sam se po prvi put u životu uputio, vidim, evo, već sa ulaza (ne bih dalje, hvala), uspeva da me iznenadi, zabavi i uvek iznova nasmeje, kao kakva naturalistička crna komedija, bez obzira što se radi o mojoj sopstvenoj koži. Najinteresantnije je to što shvatiš da je sistem napravljen tako da ti maksimalno iskomplikuje lečenje, valjda da bi se smanjio pritisak na zdravstvo. Pacijenti su manje bitni - a kada si u toj ulozi, nekako ti se čini da je to i razumljivo. Šta ima, ovako sakat, da smaram za tu crkavicu što ulažem dobrih 20 godina, i popravljam nogu koju sam sam slomio?

Danas ću, posle tačno 5 godina i 19 dana, zapaliti prvu cigaru. Kad sam ostavljao duvan, namerio sam da, kad ovoliko vremena prođe (minus tih 19 dana), nikad više ne zapalim cigaretu, ali da se vratim istinskom uživanju u cigarama, onako, ponekad, poneku. Pa, očekujući ručak, specijalno nabavljen komad jagnjetine od gospodina Tome, koji keva sprema kako sam navikao još kod babe, posle kog dolikuje častiti se cigarom, evo, ovako, ublažavam neizdrž.

Jest, cigare su u međuvremenu i kod nas postale i same deo konzumentske zavere (kao dokaz ne samo da nisam njena žrtva, već i da sam tu zaveru prozreo, ovde kačim tekst koji sam objavio u jednom od poslednjih brojeva Evropljanina, dakle biće negde '98-me, '99-te, kada ovi pućkaroši što ne skidaju markice nisu smeli ni da pomisle da im je dozvoljeno tako se zadovoljavati), ali ću nastaviti da ih uživam sebe radi, prezirući sve koji se cigarama pokazuju, bez istinskog doživljala oblaganja nepca neuhvatljivim supstancama.

Bio sam u Crnoj Gori na odmoru. Nažalost.

Vratio sam se. Nažalost.

Ići ću tamo opet. Nažalost.

I biće mi žao kad se vratim. Nažalost.

A, ustvari, baš je sve to super.

Već uživam kao da sam jeo. Naravno da sam rezervisao još odavde, iz Beograda. I, bez obzira na sujevericu da ne treba najavljivati da će vam se nešto dopasti, bez obzira na psihološke mehanizme prevelikog očekivanja, koje vodi u razočaranje, ne mogu da izdržim.

Večeraću jela koja je Sulejman Veličanstveni, kako ga zovemo na zapadu, odnosno Sulejman Zakonodavac, kako ga zovu Turci, služio na gozbi 1539, koju je priredio povodom obrezivanja sinova.

12 jela

Pihtije su mi izmamile spontani aplauz. Delovalo je, mora biti, blazirano, ali ja sam se sećao Kićine priče od pre 2-3 decenije, kako bi u bašti Kalenića ekipa ustajala i, uz komentar “objektivna beogradska publika ocenjuje 5.0, 5.0, 4.8, 5.0”, aplauzom pozdravljala lepotice u prolazu. Ovacije koje su kasnije dobili kuvari, kad su se pojavili na kraju večere na kojoj je pokrenuta inicijativa da se i u Beogradu osnuje Slow Food udruženje, bile su potpuno iskrene, spontane i na mestu, tako da je i moj rečeni ispad oduševljenja možda nekako prošao kao koliko-toliko prihvatljiv. Pre nego što pređem na druge detalje, o pihtijama od praseta lasaste mangulice sa farme u Kopljarima kod Orašca, iz domaćinstva Maletić, samo da kažem da Žana, koja je bila sa nama za stolom, uopšte i nikada ne jede ni pihtije, ni ljuto (a ove su baš dobro rezile), a prijale su joj koliko i meni, dakle, apsolutno.