Ja sam, mada laik, za:

1 - Zato što je jasno da su nuklearke najčistiji isplativ i kod nas izvodljiv izvor energije;

2 - Zato što verujem da je njihova sigurnost poslednjih decenija bitno veća nego u vreme Černobilja. Uostalom osim toga i ona neka Ostrva 4 milje ne znam ni za jedan drugi problem kod tolikih nuklearki;

3 - Zato što su najisplativije, i što bi njihova izgradnja ujedno značila velika strana ulaganja, nova znanja i nova visokokvalitetna radna mesta;

4

Vlada je pala još onog trenutka kada je Koštunica odlučio da ne podrži Tadića na izborima, a sve ovo je sitničarsko politikantsko nadmudrivanje. Paradoksalno, ko bude bolje uspeo u toj jeftinoj provincijskoj predstavi , upravo zbog njene besmislenosti i niskog nivoa, izgubiće ono jedino što je u ovom trenutku važno - glasove na izborima 11. maja.

Dakle, da ponovim - svi znamo ko je iza Đinđićevog ubistva. I samo zato što je normalnim ljudima krajnje odbojno da o tako ozbiljnoj, važnoj i stvari koja zahteva pijetet pričaju na način na koji se o tome priča, način koji otkriva političku gramzivost i pohlepnu sujetu, to znanje niko javno ne saopštava, pa se stvara utisak da istinu iznosi jedna ili druga strana. Naravno, ni jedna ni druga strana ne iznosi istinu. Jer, obe strane su krive.  

Tvrdim, dakle, da su Đinđića ubili Koštunica i Čeda, Beba i Mihajlović. Sa svojim zločinačkim udruženjima. Uslovno rečeno metaforički.

Како ауто-превод?

 

Овај текст написане у енглеском и аутоматски преведен на енглески, и француски, и вратити се у енглеском језику и српском језику. Постоје места на прилику, коју сте већ видели. И видите шта ће испадне. Иако је искуство је исправна, вероватно бисте требали да раде исту ствар коришћењем различитих преводилаца, али нема везе. Само да видим.

 

How does the auto-translation?

U izborno jutro, sad u nedelju, krenuo sam da se nadjem sa prijateljima sa kojima se redovno srećem u jednoj zemunskoj kafani. Uglavnom novinari, najmanje još 2 blogera i, sumnjam, nekoliko komentatora koji nas koji se znamo provociraju, onako zezanja radi. I na jednom stubu, dva ulaza od moje zgrade, primetim okačen spisak ljudi, imenom i prezimenom, poneki i sa adresom, za koje se traži likvidacija.

Šanse da Tomislav Nikolić bude presednik Srbije izjednačile su se, ako nisu i nešto bolje, sa šansama Borisa Tadića, koji je do jutros bio ozbiljan favorit za konačnu pobedu, a sve zbog velike izlaznosti.

Gledajući uopšteno, glasači Mrkonjića otići će Tomi, a Čedini Borisu, što će dodatno povećati razliku u korist radikala. Veljini će se u najboljem slučaju, ako Koštunica preduzme aktivnu kampanju, što je sasvim neizvesno, podeliti u odnosu 2:1 za Tadića, što će ovu dvojicu u konačnom skoru dovesti na slične pozicije. To pod uslovom da je za Velju glasalo prosečno biračko telu narodnjačke koalicije i da nisu onih 300 hiljada, koliko ih je manje glasalo za njega nego za koaliciju u kojoj je bio, u stvari zbunjeni Tadićevi glasači. Sve zajedno, dakle, blaga prednost Tomina u drugom krugu sa sadašnjim biračima. A odakle bi eventualno Tadić povukao glasove za pobedu, kad je izlaznost ovoliko velika ionako?

Nikad nisam baš sasvim verovao da nije tačna tvrdnja da je Beli, koji je živeo, valjda, negde oko bioskopa Voždovac, svirao sa Stonsima u Hajd Parku 5. jula 1969. Jest, priča je bila malko bušna: bio Beli u Londonu negde tih dana, kada je umro Brajan Džons, Stonsi naleteli na njega u nekom klubu, bio neki sešn, on svirao, Stonsi se oduševili i zvali ga da svira sa njima, dok se Mik Tejlor ne uklopi. Pa je Tejlor skakao drogiran po bini, a Beli svirao iza gomile zvučnika.

Fascinantno u putovanju Plavim vozom ne čini toliko uživanje u komforu koji je on pružao i njegov luksuz, pa čak ni istorijski naboj, koliko svojevrsna artefaktnost, čulnost, zornost dodira Titovih stvari i emotivni, svakako ironijski naboj ukupnog doživljaja, potpomognutog muzikom iz Njegovog doba i fotografijama. Kada sam, dok smo prolazili kroz stanicu u Novom Sadu mahao sa prozora iznad grba SFRJ, ne samo što su neki ljudi odmahivali, nego je jedan pandur salutirao.

Ima u svemu tome nečeg detinje jednostavnog, zabavnog, i, u tom smislu, čak pomalo setnog. Setio sam se, recimo, svog dede, koji je, između ostalog, kao pop u Americi postao komunista (sic!) i kao takav se, po povratku u Beograd našao na Golom otoku, posle čega je do smrti (u svojoj 94-toj) brinuo jedino da ne doživi Titovu smrt, pa je, kada je u svojim solidnim sedamdesetim kolabirao od cigareta i viskija, kad se osvestio, prvo što je prozborio bilo: "Uplašio sam se da ne odem pre njega".

Još uvek strepim da će nešto da mi pokvari radost. Ta priča oko Zlatnog pera nije mi toliko strašna, pa mada je šteta što je zbog Modiljanija ta izložba skinuta (a biće da će je postaviti u januaru, nisam pratio vest do kraja?), činjenica da smo prvi koji vidimo ni manje ni više nego novog Modiljanija me apsolutno oduševljava.

Svakako je mnogo razloga, a ja ću navesti samo neke:

Da li je on toliko dobar, ili je samo tužilaštvo loše? Šta se desilo? Kako će to uticati na političku scenu Srbije? Da li će uskoro sleteti JAT-om na Surčin i samo objaviti da uzima svu vlast, na masovno oduševljenje srBstva? Ili će ga osuditi, ko i za šta?