Pihtije su mi izmamile spontani aplauz. Delovalo je, mora biti, blazirano, ali ja sam se sećao Kićine priče od pre 2-3 decenije, kako bi u bašti Kalenića ekipa ustajala i, uz komentar “objektivna beogradska publika ocenjuje 5.0, 5.0, 4.8, 5.0”, aplauzom pozdravljala lepotice u prolazu. Ovacije koje su kasnije dobili kuvari, kad su se pojavili na kraju večere na kojoj je pokrenuta inicijativa da se i u Beogradu osnuje Slow Food udruženje, bile su potpuno iskrene, spontane i na mestu, tako da je i moj rečeni ispad oduševljenja možda nekako prošao kao koliko-toliko prihvatljiv. Pre nego što pređem na druge detalje, o pihtijama od praseta lasaste mangulice sa farme u Kopljarima kod Orašca, iz domaćinstva Maletić, samo da kažem da Žana, koja je bila sa nama za stolom, uopšte i nikada ne jede ni pihtije, ni ljuto (a ove su baš dobro rezile), a prijale su joj koliko i meni, dakle, apsolutno.

 

Dušica je lepo spavala, pokrivena čaršavom. Juče je malo plakala, al' ju je Vlada brzo smirio i lepo spremio. Sad uživa, okrećući se k'o na rigišpilu - više joj nije hladno.

Kombinovano društvo fakultetski obrazovanih ljudi, pretežno stomatologa, bankara i nešto novinara, sa pokojim privrednikom starog kova, doktorom ili inžinjerom. Ljudi profesionalci, dakle. Nisam nikad smatrao beogradske slave ničim naročito značajnim, još manje uticajnim, ali jesam indikativnim - skuplja se tu koliko-toliko društveno svestan Beograd, pa se dobija jedan presek gradskog osećanja po nekim ključnim pitanjima. Svakako statistički irelevantan, ali izvrsna fokus grupa.

U ona vremena, većina je deklarativno bila protiv Miloševića, ali su se nekako istovremeno pomalo uklapali u ondašnji sistem vrednosti, a sada je to otpriliko ko u skupštini, minus radikali i socijalisti. Ponajviše, cenim, demokrata, pa deesesovci, i poneki ne naročito glasni eldepeovac.

Na poslednjem spratu garaže na Obilićevom vencu, kad sam došao po kola, našao sam nedvosmislene tragove da je neki čovek tu obavio veliku i malu nuždu, skriven iza mog i automobila koji je bio parkiran do njega. Na Zelenom vencu, tamo od pijace na dole, niz Kameničku ili na uglu garaže i susedne zgrade u Kraljice Natalije neka žena to redovno radi, kaže mi ćerka koja je viđa bar jednom nedeljno.

1 –  Svaki narod je gori od svake vlasti.

 Rationale: Šveđani, recimo, kao društveni, ekonomski, nacionalni, državni i svaki drugi primer i ugled celom svetu, u preovlađujućoj većini su svakako daleko, daleko ispod jednog ljubitelja konjaka i džeza, čoveka istančanog ukusa kakav je, na primer, Kim Džong Il. Ili Jovice Stanišića, koji je obožavao Hendriksa. Ili kogagod.

Slogan: Svako je gori od svakoga.

Ja to vidim ovako. Ako naprednjaci uspeju da naprave predizbornu koaliciju (a šuška se da je taj dogovor uveliko postignut između DS i G17+), imaju šanse da za onako malo pobede nazadnjake za koliko je Tadić pobedio Nikolića. I to ako su tu i Vuk, i Čeda, i Čanak, i manjine, i svi ostali. Čak i Velja - izbegavao bih, ipak, Palmu.

Nek u ovo Badnje veče, bude gasa da poteče, neka naša zemlja cela ima topla grejna tela! A mazuta kad nestane i presuše vodne brane, kada zalede grejna tela i san usni zemlja cela, tad viknimo svi u glas: braćo Rusi, dajte gas! Hristos se rodi. (cirkularni SMS koji sam večeras dobio)

U „noći između petka i nedelje" ne samo što smo se nekoliko puta podnapili, bili na koncertu, savršeno jeli, obišli razuman broj kafana, već smo i zujali trekerom po Dunavu, spuštali se ogromnim čamcem niz rukavce, veslali do obližnje čarde na kanalu i kupali se u jezeru.

Kako se ovo desilo? Koje su to psihološke, socijalne, patološke sile delovale da se spletu takve okolnosti da otac ubije čoveka koji je njegovoj ćerki dao bubreg?

Ne pamtim upečatljiviju tragediju - deluje na mene kao neka vrsta privatnog, oljuđenog 11. septembra, i sve utoliko biva još dramatičnije, besmislenije i tragičnije. Tragediju je, ako se dobro sećam, Arsitotel u Poetici definisao kao božju kaznu velikima, objašnjavajući da ako nisu u pitanju kraljevi, heroji ili kogod takav, nema ni katarze, pa ni tragedije.

Lepo sam se ponadao da će da se otvori rasprava o nuklearkama, i nije loše ni ispalo - pojavio se i pokoji argumet. Al' neki su istrolovali neku priču o Nikolaju Velimiroviću, potpuno besmisleno. Lično, ne vidim nikakvu relevantnost istog ni za kakvu raspravu ni o čemu, niti me se tiče, ali imam utisak da ima onih koji žele o tome da diskutuju. Pa izvol'te.

p.s. Još ako se poklopi očekivana vest sa VMA, pretpostavljam sa gerontološkog odelenja, ovo može da postane interesantno.