Izvesno vreme me proganjaju dve stvari:

Da li je zaista tačno da se istori ponavlja i

da li ličnosti stvaraju slavnu  istoriju ili određeno vreme pravi velike istorijske ličnosti?

Pre čitanja ( prolog ):

Ja, bloger omega68 pod punom blogerskom odgovornošću izjavljujem da mi nije namera da bilo šta ili za bilo čiji račun spinujem, učitavam a bogami ni da navodim vodu na neku vodenicu.Možda nisam dostojan teme ali je to ipak bilo jače od mene.

Ovo je samo moje viđenje...

Članak u novinama je počinjao:

Tek izašli roman Vuka Draškovića „Doktor Aron“ (izdavač „Srpska reč“) biće veliko iznenađenje

Каже мени жена моја!

Ма нема шансе, кажем.  Престао сам.

Kad neće niko od VIP-ovaca, moram ja

Srpski olimpijski klub

Zvanično olimpizam na tlu današnje Srbije začet je 10. februara (23. po novom kalendaru) 1910. godine osnivanjem Srpskog olimpijskog kluba.

Srpski olimpijski klub osnovan je na inicijativu mladih oficira školovanih u Francuskoj, među kojima je vodeću ulogu imao Svetomir S. Đukić, u redakciji lista "Novo vreme" na četvrtom spratu hotela "Moskva" u Beogradu kao prva zvanična olimpijska organizacija kod Južnih Slovena.

Bilo je to, sine moj,  nekada davno, pradavno, u jednoj zemlji iza mnogo mora i planina.

 Nisam ja o svemu tome imao pojma te '76. kad sam prvi put postao svestan neke ''Olimpijade''.Ćale je krečio kuhinju a ja sam na tranzistoru slušao kako gubimo od ''Žabara'' 16 razlike na poluvremenu.Naravno, u basketu.

Више није могао да се сети око чега су се последњи пут посвађали. Све чешће му се то догађало - брзо би заборављао узрок сваки пут све жешћих свађа,  а то га је ужасно нервирало. Зар је могуће да смо достигли толики степен хиперинфлације наших сукоба да их и не узимамо за озбиљно, питао се. Хм, сетио се инфлације динара крајем деведест треће године и одједном му постаде  смешно што је  поистоветио новчанице, са сваки пут више нула, и жестоке размене речи на граници физичког насиља. Са друге стране Дејану  је било тужно што се онаква љубав и у исто време дугогодишња сирова страст претворила у борбу на живот и смрт коју и деца већ желе да прекину, по било какву цену

          Снежана се, пак, онако женски ингениозно, сећала сваког разлога због кога га је мрзела. Само је осећала  да га је можда некада волела: онако високог и талентованог кошаркаша кога су сањале све њене другарице, а кога је она са пар манипулација освојила на један јебозовни поглед, на  покислу белу мајицу и невероватне сисе за које је била сигурна да ће јој некада бити главни адут.