Delovalo je da je sve baš onako, pobednički.

A onda je duboka država skočila i iskeženo rekla:

- Jesi li ti, Žuti, normalan?!

- A zašto? – prenuo se i mahinalno izvadio skupoceni češalj iz udobnosti svoje frizure, kako bi mu obe ruke bile spremne za nekakvu hitnu reakciju.   

- Ma, idi, bre, čoveče – odmahnuše ovi instinktivno shvatajući da se tu ne vredi objašnjavati, a da, uostalom, za to uopšte nema vremena, koliko god da tip kapira ili

Pravo je pitanje – Hoće li neko krivično odgovarati? Pojedinci, grupa, organizatori, saradnici, direktni i indirektni pomagači i birokratski jataci ... Jeste da to pitanje zvuči naivno, jer je u ovoj državi pravo sistematski gaženo decenijama i stoga danas imamo jedan ovako snažan i uigran mehanizam, jednu antipravnu samohotku koju je vrlo teško zauzdati i u kojoj učestvuju, u određenoj srazmeri, svaki na svoj način, svi slojevi društva. No, ako se takvo, ili slično pitanje uopšte ne potegne, pa makar i uz punu svest o unapred izgubljenom okršaju, onda tek nema nade. Ako se

Planeta Zemlja se davi, u toploj supi otrova. Pored globalnog zagrevanja, katastrofične posledice ostavlja i zagađenje otpadom, hemijskim izlučevinama... Priča je, uglavnom, već skoro svima poznata. Tlo, vazduh, voda - sve se postepeno truje. Čak i okeani, koji zbog svojih džinovskih razmera deluju nepovredivo, pokazuju nam svoje rane, otkrivajući stanje na koralnim grebenima, vrste koje nestaju...

Ovaj delić planete, koji je virtuelno definisan granicama Srbije, deo na kome obitavamo mi, danas je gotovo na svakom koraku zatrpan smećem, plastičnim kesama, delovima

Da, tema je ... kako ono beše ... Da - "Zašto smo prsli od Španije?"  

Zato što se nismo oporavili od poraza prethodne večeri od Portugalije u sportu koji je za nas odavno više od smučanja. A onda smo sve nade opredelili, tako emotivno roviti, u košarku, da zacelimo rane od prethodne večeri. Tu odigramo (kao da je neko bajao) ispod svih očekivanja, a Špancima svaki bačeni šporet prođe kroz koš. Oni odigrali svoj maksimum, mi 40% svog potencijala. Slučajno? Ni slučajno. Vratilo nam se kolektivno nepoštenje. Jer: za sve to vreme zaboravljamo ono najvrednije, najiskričavije - naše devojke, odbojkašice, koje se večeras opet bore za zlato. Kako da ne budemo onako, generalno-sportski kažnjeni porazom u ovome ili onome? Ne bi bilo pošteno reći da nismo prizivali. To izokrenuto vrednovanje stvari vratilo nam se u obliku kazne za fudbal i košarku. Odbojkašice su vrh. A mi ne poštujemo tu činjenicu, nego pišemo, čitamo, ogovaramo, uzdišemo oko i zbog fudbala, najviše, pa zbog košarke ... Odbojkašice su opet onako neprimetno ispraćene na takmičenje. Da li je tako? Jeste. Svaka čast guranju lopte po livadi, svaka čast parketu i košarci, ali prioritet je ono što je sada evidentno uspešnije. I dolazi kao prvo po redu. U finalu smo. U finalu.  

Čak i ja, koji se shodno stavu o našem estradno-kulturnom trendu baš ničem dobrom ne nadam kad je reč o prikazivanju songova koji se kandiduju za nastup na Euroviziji, bejah zatečen. Bejah zatečen uprkos tome što imam vakcinu: poslednjih godina to ne gledam da bih uživao u muzici (koje nema), već kao slučaj koji valja razmotriti. Naravno da estrada nije opera, i to se od nje uopšte i ne očekuje. No, estradi baš i nije mesto na Beoviziji, koja, naposletku, šalje nekoga ko će biti naš reprezent tamo negde. Dakle, ipak je na Beoviziji potrebna neka nijansa prilagođavanja, odlepljivanja od neestetske rutine. Međutim, ne samo da se to "odlepljivanje" nije desilo, nego je stvar otišla na suprotnu stranu – tako da ovo na Beoviziji više nije čak ni estrada. Jer i estrada, takva kakva je, napinje se da bar na nešto liči, da ne ide do totalnog dna. Ovo sada je sprat niže od estrade. Stvarno je teško bilo za gledati. 

Uskoro će kardinal Stepinac biti proglašen za sveca – zvanično je najavio Vatikan. 

Sa nekim drugačijim tokom stvari, moglo se možda reći da je bestijalni pokolj srpskog stanovništva koji su počinili hrvatski klero-fašisti tokom II sv. rata bio stvar jednog posebnog istorijskog trenutka, koji se tako udesio i tako nahrupio da se zlo nije moglo izbeći, međutim...

Ono što je najgledanije, naročito emisije u udarnim terminima, ujedno je i najkontrolisanije. Tu skoro više i nema informacija. Umesto informacija – imamo skrojene informacije. Skrojene su za potrebu podešavanja javnog mišljenja, pre svega po pitanju politike, privrede, kvaliteta života ...  

Slučaj Jovović. Nazivanje ulice po njemu. Slučaj Srbija. Jedni su ekstremno odobrili, povučeni strašću, a bez ikakve svesti o proširenim značenjima takvog akta, dok su drugi isto to ekstremno osudili, vođeni ledenom intelektualštinom i uz nimalo iskazanog sluha za "duševni motiv" u slučajevima odmazde zbog nekog neizrecivo gnusnog postupanja, u slučajevima koji se ne mogu matematički oivičiti naučničko-istoričarskim modelima, niti pojednostavljenim nvovskim principijelnostima. Ni jedan ekstremizam nije dobar. Ni ovaj ostrašćeni, ni ovaj ledeni. Kod oba je svest sužena. Ne

Nemački politički analitičar Volfgang Kloc shvatio je da se na srpskom terenu lako prima priča o zameni teza?

Elem, zaista se veoma rado u ovdašnjem sistemu rezonovanja – pojedinaca, grupa, političkih slojeva... – istura zaključak da govorenje o temi „x“ postoji samo stoga da se ne bi govorilo o temi “y“, koja je, navodno, važnija. To svakako ne dolazi stoga što se zaista ne može ili ne sme istovremeno govoriti o više tema - jer se, naprotiv, uvek može - i mora - govoriti o puno tema istodobno, budući da sve one objektivno postoje i legitimni su predmet društvenog promišljanja. Pre će biti da se upravo kod onih koji su glasni kritičari „zamene teza“ javlja potreba da od neke preteške teme makar privremeno pobegnu upravo tom pričom o zameni teza.