Pre tačno 21 godinu Crvena Zvezda je u Tokiju, pobedivši čileanski Kolo Kolo sa 3:0, postala nezvanični prvak sveta u klupskom fudbalu.

Iz današnje perspektive to deluje skoro neverovatno. Ipak, zaista se desilo. Sjajna generacija.

I ne videše ljudi da je stiglo. Zaneli se. Ne mogaše da se zaustave, barem na časak, i da pogledaju kako veliki događaj se zbiva. Prvi prolećni dan stigao je nežno, bez pompe. Samo se stopio sa smirenim popodnevnim plavetnilom. I obavio sve oko nas. To je početak puberteta koji svaka godina po jednom doživi...   

 PROLEĆNI  DAN  https://www.youtube.com/watch?v=0SlFlcOEjvM

Deca loših muzičara

Epoha radosti za čitavu gomilu koristoljubivih medija i sastavljača uzbudljivih naslova, eto, okončana je. Barem kad je tema dovršetak izbora američkog predsednika. Elektori uradili ono što je od prvog časa bilo jasno da će uraditi. 

Naslov, istina, deluje pompezno i u izvesnom smislu je ubitačan, pa čitaoca može da navede na sumnju da se radi o nekakvom izmotavanju. Ali, što je najvažnije, lek je tu. Nije prazna priča.

Grupa naučnika je nakon  višemesečnog angažovanja našla način da se doskoči virusu covid-19. Predani tim, u čijem sastavu su naučnici SAD, Kine i Rusije, ustanovio je efikasan način da se nadmudri virus koji ugrožava ne samo zdravlje svih ljudi na planeti, već i samu ekonomiju.   

Bilo bi najbolje ne stavljati nikakav tekst uz ovu fotomontažu. Ipak, zbog uvek moguće zloupotrebe, neophodno je načiniti jedan mali otklon. Ova slika nije znak neprihvatanja Dejtonskog sporazuma kao akta kojim je okončan rat i vaspostavljen kakav-takav mir. Dejtonski sporazum je „hanzaplast" zalepljen preko duboke ubodne rane, zadobijene udarcem ratnog mača, i to naravno mnogima deluje kao nedovoljan i neadekvatan lek. Ipak,

Ne samo da se ne zaboravi, nego da se istinski, iznova, uživa.

Remek-delo filmske umetnosti.  " TRI "  -  režija Aleksandar Petrović. Film je snimljen 1965. Naredne, 1966. godine,  nominovan je za Oskara.

Noć je. Mali, zabačeni krajolik u Srbiji. Brda. Daleko smo od naselja... Sedimo tu, napolju, na vidikovcu, uz vatricu, na drvenim tronoškama, umotani u gunjeve, i pijuckamo šljivovicu. Blaga je, ali greje. Isprva smo stalno zurili u nebo, iščekujući moguću iskru, predznak, ili šta već. A onda smo krenuli u razgovoranciju, šta će biti ako stvarno bude. Rakijica i džaranje vatre postadoše nam zanimljiviji. Najposle, sa priče o smaku sveta sasvim okretosmo na priču o načinu pečenja i kvalitetu rakije koja se caklila u malim staklenim čašama. Ipak, nije da ne bacamo pogled u nebo, koje se na momente čini nekako izmenjeno. Hoćemo li dovoljno trezveni dočekati jutro, pa podne...?  I, kad smak sveta prođe, samo da ne bude mamurluka: po tome ćemo znati kakva je rakijica.

 .  .  .  

Smak sveta je koristan, makar u pogledu toga što već sama pomisao o njemu kao pojavi nagoni na ona uglavnom potisnuta pitanja o konačnom i beskonačnom, o smislu i besmislu, o svemu što bi se moglo nalaziti s one strane naše saznatljivosti.

Inače, kako javljaju mediji, smak sveta neki su već preživeli. U ovom trenutku, recimo, Novi Zeland je već nekoliko sati izvan „zone opasnosti“. Mada, to može da bude samo povod za neoprezno opuštanje, Jer, ima i ova vest, gde se kaže da smak sveta počinje u sedam ujutro (dakle, par sati nakon postavljanja ovog teksta).