Po tome što nisam mogao da se setim šta sam radio prethodnog trenutka, osvojio me utisak da se dešava nešto čudno. Okrenem se... Okrenem se, pažljivo, na sve strane. Sve sama praznina. Praznina bez oblika, bez zvuka, mirisa... Bez ičega. Dugo gledam oko sebe, ispitujem... Zaista praznina. Čak, ne mogu da kažem kako je sve nestalo, jer nisam siguran da je, prethodno, nešto postojalo.

Vest da je u gradskom prevozu napadnut novinar Teofil Pančić zahteva momentalnu reakciju - i ovde, na "oglasnoj tabli" bloga, i hitnu reakciju policije, ali pre svega zahteva najozbiljniju društvenu samoupitanost !

"Kolumnista nedeljnika „Vreme" Teofil Pančić napadnut je i pretučen metalnom šipkom sinoć u Zemunu i tom prilikom zadobio je kontuziju lobanje i povrede na desnoj ruci, saopštila je redakcija "Vremena". Do napada je došlo oko 23 časa u gradskom autobusu u Zemunu, a, kako je saopšteno, dva muškarca su izvadila metalnu šipku i naočigled putnika njom udarali

Otvaranje vrata na zagušljivoj prostoriji. Kakav čas! Leto koje je propalo u mutljaku kišnice, vesti sa juga i zveckanje cevima svih dužina, narastanje socijalnog besa i produbljivanje opšte melanholije, bezidejnost nacije koja čeka u euro-hodniku da izađe nekoliko službenika i svako od njih joj ponaosob kaže je li predati dokument u redu, naša dvostruka ekonomska kriza... i tako dalje - teskoba, znoj... Ne sećam se da je skorije, u ovolikoj meri, bilo neophodno da se desi nešto pozitivno i živo da u stvarnost vrati makar podsećanje da je proces disanja moguć. I, onda, nailazi ... EXIT !

Bila tri brata. Sva trojica od malena živeše i igraše se u jednom dvorištu, okićenom krošnjama trešanja i jabuka.

No, kako su odrastali, njihove sklonosti su bile sve različitije. Na kraju, oni postadoše toliko malo slični po svojoj prirodi, kao da braća uopšte i nisu.

Uradili smo tačno ono što je trebalo da uradimo:

95 minuta ... Srbija - Nemačka 1:0 - !!!:)

Ovaj post bi bio dovoljno sadržajan i da je sastavljen samo od tog lepog i uzbudljivog iskaza -

Srbija - Nemačka  1:0  ...!!!

Zapravo, sve je rečeno u mom prethodnom postu. Nisam želeo da se bavim analizama sastava našeg tima, detaljima igre... Interesovao me je, isključivo, stav prema utakmici sa Nemačkom, našim starim fudbalskim prijateljem i valjda najvećim rivalom. 

Dakle - sve piše ovde, u PRVOM POLUVREMENU  ! 

Eto nas opet na Svetskom prvenstvu u fudbalu i opet u društvu sa starim prijateljima, Nemcima. Utakmica sa „pancerima" je što se bodova tiče jednako važna kao i ostale dve, sa Ganom i Australijom, međutim, ona ima i onaj drugi naboj, koji je čini ipak vrednijom od ostala naša dva susreta u grupi na SP u Južnoj Africi. Stoga, svesno narušavajući hronologiju budućih dešavanja, objavljujem ovaj post pre nego što smo odigrali susret sa Ganom, i dodajem da se, bez obzira koji će u toj utakmici rezultat biti, moji dole izneti stavovi neće izmeniti.

Onomad je obeležen Svetski dan zaštite životne sredine, akcijom čišćenja. Ubeđen sam da bi svrsishodnija akcija bila pod nazivom: „Ne bacajmo smeće po Srbiji".  Akcija čišćenja jeste neophodna i tu zbora nema. Ipak, suština je u nebacanju zagađevina. Jer, ni vojska od više hiljada komunalaca, koja bi svakoga dana 24 sata plevila travnjake i potoke - ne bi mogla da sakupi ono što svakodnevno bacaju milioni nes(a)vesnih pojedinaca.

Najpre - evo snimka koji sam napravio u nedelju, hodajući po polupustari. Taj snimak je bio „okidač" da napišem ovaj post.

Nebrojeno puta smo čuli kako su „mladi budućnost društva". Ipak, u praksi, često se ostaje samo na toj frazi.

Kakva je zaista pozicija mladih u novije vreme? Oni su, baš zato što su mladi, najosetljiviji deo naše zajednice. Mlade je stoga najviše pogodila višegodišnja kriza društva, obeležena svakojakim sukobima, ratnom atmosferom, opštim padom moralnih normi, ekonomskim propadanjem... Obuzeto „sudbonosnim pitanjima", društvo nije imalo ni dovoljno snage, ni dovoljno sluha da se pozabavi mladima. Porodični ambijent je sve vreme opterećen pitanjima golog

Da, tako je, 1. maj ovde više nije, u punoj meri, simbol onoga što je "oduvek" označavao, već je, za jedan deo populacije, simbol sećanja na vreme koje je prohujalo, tj. simbol nekadašnjih uranaka, koji se dešavahu u doba društveno-ideološkog poleta.

Sve bi se tokom ranih jutarnjih časova sjatilo po poljanama, parkovima, oko spomenika, po širokim travnjacima... I staro, i mlado, i narodnjaci, i zabavnjaci, i funkcioneri, i radnici... - svi bi se slili u šarenu gomilu i, vukući izraz neke poludefinisane, suzdržane sreće, čaprknuli svoj komadić te atmosfere. Tu je muzika