Treblo je više dve nedelje da prođe od Božića pa da objavim ovaj tekst. Što zbog previše obaveza a što zbog previše uzburkanih strasti ovde na blogu oko tog najvećeg hrišćanskog praznika. Pošteno da kažem, nisam to očekivao. Mislio sam ipak da su neke vrednosti iznad svake kritike i diskusija i da nema potrebe da se razglaba oko toga. Pogrešio sam očigledno.

Neki

Čovek se lako navikne na bolje. Poslovi koje sam ja radio, a od nedavno i Panta sa mnom su bili teži fizički nego branje jagoda, neki manje a neki više ali to olakšanje da svaki dan radiš nešto drugo je bilo neopisivo. Panta se isto brzo navikao na sve a posebno na platu od trista šezdeset "paunda" nedeljno. To je za polovinu više nego što smo zarađivali kao pickeri. Krema i Miki su ražalovani i vraćeni nazad na branje jagoda i nisu bili uopšte srećni zbog toga a i nama bi bilo bolje ako bi i oni došli kod nas. Bolje da radimo sa našim indijancima bar mogu lepo da opsujem i da znam da će da me razumeju, iako psujem vrlo tečno i na ruskom, ipak mi nije to to. Fali tu nešto što ima samo dobra srpska psovka.

Pošto sam se dobro pokazao na demoliranju plastenika i nadležni su rešili da me zadrže na tom mestu. Dobar posao, dobro radno mesto, pustiš mozak na ispašu, zapneš kao konj i vučeš napred. Nije ni čudo što neki nisu hteli da prihvate ovaj posao. Neki su zarađivali kao berači više pa im se nije isplatilo. Meni je ovo lakše palo nego branje jagoda. Ovde se jedan dan radi jedan posao ali posle par dana radiš nešto drugo. Ono branje jagoda posle mesec i po dana ubija u pojam. Osim toga meni sa metar i devedeset visine nije baš drago da se svakog dana vučem na dupetu po zemlji

Krčkalo se i prepisivalo, dorađivalo i menjalo, na kraju je ispalo nešto što će i dalje da se krčka prepisuje i menja kad se nađe vremena za takve rabote. Pred vama je poduže parče podužeg teksta ali bez politike, bez naših i njihovih, bez šta bi bilo kad bi bilo jer šta god da bude njima će da bude bolje a narodu...

Imamo u turšiji i mnogo težeg štiva ali pored svakodnevice kome je više do drama i crnih misli. Pošto mi slike beže ovde po tekstu ko đavo da ih juri, počinjemo sa retkim redovima i bez slika...

Vidim ja da će ako nešto ne uradimo da nam bude vrlo veselo ovde. Sada se ne radi više samo o Ceniću, on je već prso, nego ako se nastavi ovako još neko vreme pitanje kako ćemo i mi da se držimo. Dobijamo stalno neke usrane poslove, uvek te zezaju kontrolori bez veze, a nemaš kome da se buniš, oni su po činu najviši. Nije problem u poslovima koliko u ophođenju sa ljudima. Šta da radiš kad si običan redov. Čak i ako se bunim ništa neće da se desi, sve se opet svodi moj reč protiv reči kontrolora a sasvim je očigledno kome će da veruju, ionako nas bije loš glas tamo po

Lepo zvuči kada te neko pozove da dođeš na bilo kakvo slavlje. To u našem (srpskom) smisli ne znači samo da ćete da idete negde da se nakrkate, obično je to nešto više. Neko vas se setio i taj mali znak pažnje se uvek ceni. Tako je i na zapadu, abr sam ja mislio tako. Kod nas u otadžbini se nikad ne pravi pitanje ko će šta i koliko da plati, ako se ima para onda se ide na piće, ako se ima više onda u kafanu na roštilj.

Kao studenti mi smo uvek bili za prvu

Lepa stvar kada si u Engleskoj je što su sve oko tebe Englezi pa moraš da pričaš na engleskom. Mi baš nismo bili te sreće ali smo svi mnogo bolje govorili engleski nego kad smo došli. Nemaš mnogo izbora moraš da govoriš ili da mlatiš rukama, pa ko te razume razume te. Oni što slabije vladaju i mimikom i gestikulacijom su srkoz najebali mada je bilo i takvih. Ajde što su dolazili ljudi koji reč engleskog ne razumeju da rade kao radnici prostaci, odnosno picker-i, nego se sada sa zakašnjenjem pojavila i jedna supervizorka iz Ukrajine koja pojma nema ni jednu reč da prozbori na

Za razliku od prve noći drugu noć sam spavao dobro. Razlog je prost nije bilo pijanih "Rusa" da mi zavijaju "na uvce" njihove narodne. Ujutru kad sam se probudio imao sam vrlo čudan osećaj, onako kao kada je u avionu došlo do dekompresije (naravno da ne znam kako to izgleda ali pretpostavljam). Nešto mi konstantno zuji u ušima u oba komada. Tražim Pantu koji se već razleteo po kamp kućici (karavanu u daljem tekstu) jer naravno kao i svaki udarnik hoće da bude prvi na zboru. Kao Alija Sirotanović (onaj rudar na novčanici od 10 dinara) nekadašnjih iz srećnih vremena. Hoće više,

″Da l' to grmi il' se zemlja trese,
il' udara more o bregove?
Niti grmi nit' se zemlja trese,
nit udara more o bregove.″
Već se to drma naš Bermudan. Jutro je rano, nema petlova da se deru i vrište u ranu zoru jer su Englezi to već odavno pobili, međutim imam osećaj da gubim tlo pod nogama. Bermudan se ljulja počinjem da se budim ali još uvek prilično bunovan, ne znam gde sam. Počinjem da razmišljam o zemljotresu ali Engleska nije trusno područje. Okrećem se na drugu stranu i onda vidim razlog našeg ″zemljotresa″. Miki peva po Bermudanu: ″She is a