Pošto ćute  mnogo kvalifikovaniji blogeri od mene za pisanje na književne teme, baveći se drugim stvarima, ili zbog nedostatka vremena, ja želim da kratko skrenem pažnju na upravo odredjenog nobelovca za književnost.

Odavno u literarnom svetu nije bilo takve i tolike saglasnosti oko dodele Nobelove nagrade  - svi se slažu da je ove godine otišla u prave ruke -  sedamdesetčetvorogodišnjem  Peruancu Mariju Vargas Ljosi (Mario Vargas Llosa). Ljosa je zasigurno jedno od najslavnijih književnih imena danas u svetu. Usput,

Jevrejima je ionako svega preko glave (Filip Rot: Profesor žudnje)

Evo trećeg (i poslednjeg) nastavka ove kratke „afričke serije". Prvobitna namera mi je bila da u sledećim nastavcima pišem o tradicionalnim verovanjima Zambijaca (polazeći  od toga da vradžbine i magija čine deo tih verovanja),  pored ostalog i zato što „sa terena" imam više zabeležaka u začudjenosti svojoj. Medjutim, ipak odlučujem da završim seriju sa razgovorom koji sam imao sa jednim dvadesetosmogodišnjim Zambijcem.

Tunde Siakaula

Zovem se Gordon. Visokog sam roda - Francuzi bi rekli da sam rodjen pod srećnom zvezdom („heureusement né"). Lep sam, čak veoma lep, ali sa - manom; ljudi oko mene olako prelaze preko te moje telesne mane (cinici čak idu tako daleko da kažu da ona uvećava moju sveukupnu seksualnu privlačnost kod žena, jer me mnogi smatraju 'za najvećeg ljubavnika svog vremena'), ali meni ta mana jako smeta. U dokolici, pišem pesme. To mi je nekako došlo kao prirodno uz moju ličnost,

                It's a new dawn/ It's a new day/ It's a new life/ For me/ And I'm feeling good

Dobro, bolje je da čovek ima koeficijent inteligencije (IQ) 170 nego 70, ali mnogi sve više otvoreno ukazuju da je za čoveka danas najvažnije da bude uspešan u onome što radi. A inteligencija ne mora baš biti neophodna za uspešnost. Čak ima puno inteligentnih ljudi oko nas koji su neuspešni; drugim rečima, inteligentnost i uspešnost često  ne idu zajedno.

Naime, neka novija istraživanja pokazuju da izuzetno uspešnim osobama nije inteligencija pomogla da budu to što jesu, već nešto drugo. Otkrivati to „nešto drugo" je izazov.

edit

To sasvim jasno mogu reći:

Ne volim kad pas laje na mene.

(Srdjan Valjarević)

Nije lako biti pesnik. Mislim - dobar pesnik.

I doživljavati svet pesnički.

I biti srećan - pesnički. I usrećivati nekoga - sobom.

Ipak, lepo je biti pesnik. Naročito kada vam se dogadjaju lepe stvari.

Evo šta se Srdjanu Valjareviću jednom dogodilo:

JUGOISTOČNI VETAR  II

Svidela mi se ispred opštine.

A znao

U Srbiji ima roditelja koji se kćerci obraćaju sa "sine", a sinu sa "konju".

edit: Konj u spavaćoj sobi, čemu?

                                                                      Oni kažu: Pušenje ubija... Pušenje može usporiti krvotok i prouzročiti impotenciju

                                                         Ja kažem: Pisanje bloga ne ubija; ne utiče na krvotok, ne stvara impotenciju. Čak, koliko ja znam, ne biva ni uzrok nesanicama

Ovo nije pisanje o štetnosti

Oko Nove godine, kada se uobičajeno čita više nego u drugim zimskim danima, do ruku su mi došle dve dobre knjige (jedna američka, druga naša) koje su sadržale, kao okosnicu, po jednu - kletvu; mada su za obe kletve upotrebljene skoro iste reči, izgovorene su u različitim kontekstima. A posledice su, na izgled, bile fatalne.

Verovanje u kletve je izvikano. Mnogi će požuriti da kažu kako ne veruju u kletve u klasičnom smislu (često sa elementima vradžbina), mada su svesni da kletve postoje od kada je veka i sveta (da pomenem da se samo u Bibliji pominju preko šest stotina puta; poznata je i Faraonska kletva; pominju se neretko i u našim narodnim pesmama, te ima i mnogo knjiga na tu temu, na svim jezicima sveta).

                                     Od radjanja svetlih svetova iz tame, do survavanja svetlih svetova u tamu, i opet iznova, i svugde, svakad, kroz večnost, prisutan ČOVEK. (Isidora Sekulić: Njegošu knjiga duboke odanosti)

                                     Mi smo narod nejaka života, ljudi koji najmanju pobunu glave ili barikadicu srca plaćamo jakim ličnim potresima, bolom koji dolazi od brzog shvatanja pojava, i od sporog shvatanja onoga što je ispod pojava (Isidora)

                                Za onoga koji misli, svet je komedija, za onoga koji oseća, svet je tragedija (Isidora)

Kad srce može da preskoči liniju, zašto ne i mozak? (Isidora)