Duhovni preporod čovečanstva mora doći iz Azije, kolevke velikih religija sveta (Rabindranat Tagore, prvi azijski dobitnik Nobelove nagrade za književnost)

Sve je u čoveku. Ko spozna sebe, nadilazi patnju (Čandogja upanišada)

                      Walk together, speak in concord, let your minds comprehend alike, let your efforts be united, let your minds be united that we all may be happy (Rig Veda)

Vede i Upanišade,

How do you know you're leading a sad life?

When a nymphomaniac tells you: «Let's just be friends»

Volim četvrtak. Tog dana se osećam nekako poletnije nego, recimo, sredom. Moniki nije baš jasno zašto je to tako. A nije se smejala ni kada sam joj ispričao šalu koju sam stavio kao motto. Ne smeje se svakom mom pokušaju da budem duhovit.    

Monika: Da ti nešto ispričam. Vidiš, smatram da nije dobro kada roditelji prave razliku medju svojom sopstvenom decom, tako što jedno dete vole više od drugog. To može izazvati

                  Stradao je pre neku noć.  Sad  je  svejedno da li iznenada ili se to moglo očekivati.  Kao da se sve odigralo u snu, iako budnom (Jovica Aćin: Poetika rastrojstva)

 

Sve  se može dogoditi.

U mom slučaju, sve se zbi  ovako:

Hodah  neodređeno, nepoznatim ulicama, među  nepoznatim ljudima. Ne  plaših se, ali  iznenadno osetih, tek tako,  da mi je kraj blizu.

Onda - bang! 

Posle nekog vremena  otvorih oči i 

                                         Rekoh i spasih svoju dušu (Dixi et salvavi animam meam)

O Firenci sam već mnogo znao i unapred joj se divio, ali dugo nisam stizao da je posetim. Nekako mi je bila po strani, jer svaki put kada sam posećivao Italiju, putevi su vodili u - Rim. Međutim, znao sam da će, kad-tad, Firenca doći na red. 

                                                    Rekoh i spasih svoju dušu (Dixi et salvavi animam meam)

Preturajući po policama jedne starinarnice naiđem na knjigu Raspikuće, od Valentina Petroviča  Katajeva,  izdanje iz 1930. godine.

Prvo što mi pada na pamet jeste da me Katajev ne zanima mnogo, mada, s druge strane, nisam ravnodušan prema starim knjigama  (naročito onima iz perioda 1900/1920). Ipak, urođena radoznalost me tera da knjigu uzmem u ruke i pogledam je malo bolje. Primećujem da je dobro očuvana, čista i suva; i da lepo miriše - baš onako staroknjiški! A onda, neočekivano, vidim da je predgovor napisao - Miloš Crnjanski! ‘Oh là là!' zapevuši neki razdragani glasić u meni, u stilu pesmice štrumpfetkaste Britni Pirs (Britney Pears). To je ohrabrujuće, kažem sebi: ako je veliki Crnjanski bio izvoleo napisati predgovor, knjiga u pitanju bi morala biti  interesantna!

 Mišima ne samo da je završavao svoje rukopise na vreme, radi predaje urednicima, već su ti rukopisi uvek bili čisti (za razliku od drugih autora, čiji su rukopisi često bilo nečitko škrabanje da su urednici morali da zapošljavaju specijaliste za dešifrovanje rukopisa tih autora). Naime, Mišima čak nije morao ni da prepisuje svoje radove. Njegovi izdavači se slažu da nikada nije ništa ispravljao: tekst je bio završen u njegovoj glavi pre nego što bi ga on ispisao svojim lepim rukopisom. Džon Nejten, prevodilac, poznanik i prvi biograf

Sve je počelo tako što sam, kao dečak od 12-13. godina, u prostranom predsoblju kuće jednog očevog prijatelja, arhitekte, video uramljen poster nekog utvrđenja, sa crkvom unutra, u golom kamenitom okruženju. Rekli su mi da je to drevni manastir Sv. Katarine na Sinaju, kao i da u njemu žive grčki monasi, što je trebalo da znači da pripada pravoslavlju.

Ta reprodukcija iz predsoblja više mi se dojmila nego sve druge (originalne) slike, u raskošnim ramovima, u prostranoj dnevnoj sobi arhitekte. S tim u vezi, sećam se da sam jedne večeri, uspavljujući se, rekao sebi da ću, kada postanem "svoj čovek", posetiti manastir sa postera, u dalekom Egiptu.

Tek sada mi se pruža prilika da to učinim.

  Песништво мора да буде, Боже опрости, мало приглупо (Пушкин)

Zovem se Virdžinija. Pisala sam romane, eseje i kritike. Kažu da sam bila centralna književna ličnost u Engleskoj u periodu izmedju dva Velika rata, a mnogi su me smatrali „najengleskijim" modernim piscem. Ujedno, često sam patila od dubokih nervnih kriza, na ivici ludila; tokom jednog žestokog napada, sa mnogo slušnih i vizuelnih halucinacija, okončala sam život davljenjem

Oko Nove godine, kada se uobičajeno čita više nego u drugim zimskim danima, do ruku su mi došle dve dobre knjige (jedna američka, druga naša) koje su sadržale, kao okosnicu, po jednu - kletvu; mada su za obe kletve upotrebljene skoro iste reči, izgovorene su u različitim kontekstima. A posledice su, na izgled, bile fatalne.

Verovanje u kletve je izvikano. Mnogi će požuriti da kažu kako ne veruju u kletve u klasičnom smislu (često sa elementima vradžbina), mada su svesni da kletve postoje od kada je veka i sveta (da pomenem da se samo u Bibliji pominju preko šest stotina puta; poznata je i Faraonska kletva; pominju se neretko i u našim narodnim pesmama, te ima i mnogo knjiga na tu temu, na svim jezicima sveta).

                                  Jedan engleski pisac napisao je knjigu sa nazivom: "The Diary of a Nobody" (koju je The Guardian uvrstio u '1oo najboljih knjiga svih vremena'). Ja ne vodim dnevnik, valjda zato što sam prilično nesistematičan, ali volim povremeno pisati pisma i - blogove. Otuda gornji naslov za nekoliko mojih sledećih priloga 

Zovem se Nikola. Po vokaciji sam biolog/ekolog, radim kao naučni istraživač/univerzitetski