Oko tri po ponoći osetio sam nesnosnu glad. Pritisnuo sam stomak levom rukom i nastavio besciljno kliktanje u aplikaciji: !social me!.
!Sweet!
!Sexy smile!
!Nice!
!Silly!
Fotografije. Razne fotografije: debeljan u boksericama, frigidna nimfomanka u tangama, beba u naručju bake koja farba kosu u odvratno crvenu, ja go sa gitarom u kupatilu. Fotografije: ej, bio sam tamo, sa kipom Slobode

Osećam se ko iznošena čarapa. Pokušavam da se opustim na nozi, u cipeli bez ventilacije. Krupna letnja kiša padala je prosejana grmljavinom. Sedeo sam sam na klupici prigrljen konstrukcijom autobuskog stajališta na periferiji Nišvila. I jesam jedna iznošena čarapa. Pušim. Crveni autobus staje i šššš! otvara vrata, pa prolazi; gazi preko Amazona koji je tekao duž ivice trotoara i ulivao se u kanalizaciju.
Prošlo je dve godine od kada sam završio roman. Još uvek nisam mogao da pronađem izdavača. Sumnjam u svaku rečenicu koju napišem. Smatram da su mlitave i jadne. Dobio

Veliki medved, mali medved i pet medveda srednje veličine juče su pušteni u prirodni rezervat Nedođije.
Ja se još uvek ložim na mečkarenje.

Ja imam ime. Slično tvom, Masayanga, a možda bi bilo bolje da se zovem Mutambu, ili Džo. Džo je do jaja. Mada, možda bih mogao da nosim ime nekog vladara, recimo Nabukodonosor, ili Tutankamon, ili Aleksandar. Mogao bih da se zovem i Crna Stena, da to bi bilo strava.
Da nosim ime čuvenog poglavice Sijetl (Seattle).
Ja imam ime i nosim ga sa ponosom na poleđini.
Ja imam ime, ali niko ne želi da ga sazna.
Ja sam veoma pedantan. Ja sakupljam đubre. Ne podnosim te slinave maramice svuda oko mene, ne podnosim omote od čokoladica, lepljiva pakovanja ispijenih sokova,

Prazna flašica schweppes-a sa tragom moje pljuvačke na plastičnim usnama ...
Hohner usna harmonika iz C sa tragom moje pljuvačke među zubima...
Anputirana zanoktica udavljena u salivi...
Sputum klizi niz kičmenu moždinu WC šolje...
Jebote, ja sam mašina za oralno zadovoljavanje!

Poslovni sastanak sa ukusom kisele vode i rebrastog čipsa...
Potpisujem ugovor ispisanom hemiskom...
Penzionisani IRB6 želi da mi čestita, a ja ne želim da završim kao on - muzejski eksponat...mada to i nije tako loše...
Opeklom rukom posežem ka rebrastom čipsu, ali posuda je prazna ne posuđuje više čips. Kome sam ja to prodao dušu?
Teška ruka kapitaliste tapše me po ramenu, a ja joj opraštam jer me muči prdež koji drži monopol nad mojim rektumom.

neko danas, maj 2009.

Ne znam kako da kažem volim te na sto svetskih jezika, ali skinuo sam to: kako da kažem volim te na sto svetskih jezika s neta i odštampao sam to: kako da kažem volim te na sto svetskih jezika na listu hartije ko oproštajno pismo. Pljugao sam jazz sa šlagom i pokušavao da je oblikujem od dima nad krevetom dok je piksla disala zajedno sa mojim stomakom.
Želim da sam flaster za odvikavanje od pušenja, prisno pribijen uz sazvežđe oko Miinog pupka, ili barem pljuga koju tako požudno vadi iz paklice i žigosa sjajem za usne sa ukusom