14. jul 2007. desna obala Crnog Timoka, Zaječar.
Ej, na leru sam već petnaest godina; od svoje dvadeset i pete; od kada sam prestao da se rakijam i počeo da gutam lekove; od mučnog razvoda i popijenih batina od mog dragog tasta.
Puf! Tras! Dijabola. Limenka.
Ej, u invalidskoj penziji svakodnevno iznova i iznova preispitujem sebe; vodim računa da ne radim mnogo; vodim računa da radim: ništa.
Puf! Tras! Dijabola. Limenka.
Ej, na svim izborima glasam za promene. Kada me poseti sin ja ga dobro posavetujem: ne pi' alkohol, ne puši, batali pljuge, u moje vreme

nema, bešumna promocija romana "homo ludens" u virtuelnom svetu...

Divota.
Nov automobil. Lipicaner kupljen na lizing.
Menjač jednostavno klizi pod mojom rukom.
Ah, divota.
A na starom autu, znate, nije išlo sve tako glatko. Motor je bolovao od hroničnog bronhitisa, sav zadavljen promuklim kašljem. U šlajmu koji je dugo valjao u ustima pre nego što bi ga sa psovkom, na račun mog ambicioznog stopala koje je silovalo papučicu gasa, ispljuvao na drum, mogli ste pročitati, bez talenta vidovitosti, sudbinu te trule karoserije. Mogli ste videti njegovu skoru smrt. Njegov tumor. Malignu želju napaljenog vlasnika tone krša da divlja

Otac mi svakodnevno govori da sam beskoristan. Počeo je da zarađuje sa svojih šesnaest. Dvadeset godina je radio u Elektronskoj industriji; stalno me tripuje pričama iz tog doba dok ga ja puknutim očima gledam kako sere. Sad rinta na građevini po dvanaest sati dnevno. Uveče dolazi skljokan od umora i nadrkan do bola. Meni govori da sam beskoristan i gori od truta; a televizoru, kad god se pojavi na ekranu neki džanker iz vlade, govori da su prodali i sjebali sve i jebala ih privatizacija kad su narod izbacili na ulice. Gledajući njega shvatio sam da ne želim da radim ama baš

Osećam se ko iznošena čarapa. Pokušavam da se opustim na nozi, u cipeli bez ventilacije. Krupna letnja kiša padala je prosejana grmljavinom. Sedeo sam sam na klupici prigrljen konstrukcijom autobuskog stajališta na periferiji Nišvila. I jesam jedna iznošena čarapa. Pušim. Crveni autobus staje i šššš! otvara vrata, pa prolazi; gazi preko Amazona koji je tekao duž ivice trotoara i ulivao se u kanalizaciju.
Prošlo je dve godine od kada sam završio roman. Još uvek nisam mogao da pronađem izdavača. Sumnjam u svaku rečenicu koju napišem. Smatram da su mlitave i jadne. Dobio

Oko tri po ponoći osetio sam nesnosnu glad. Pritisnuo sam stomak levom rukom i nastavio besciljno kliktanje u aplikaciji: !social me!.
!Sweet!
!Sexy smile!
!Nice!
!Silly!
Fotografije. Razne fotografije: debeljan u boksericama, frigidna nimfomanka u tangama, beba u naručju bake koja farba kosu u odvratno crvenu, ja go sa gitarom u kupatilu. Fotografije: ej, bio sam tamo, sa kipom Slobode

neko danas, maj 2009.

Ne znam kako da kažem volim te na sto svetskih jezika, ali skinuo sam to: kako da kažem volim te na sto svetskih jezika s neta i odštampao sam to: kako da kažem volim te na sto svetskih jezika na listu hartije ko oproštajno pismo. Pljugao sam jazz sa šlagom i pokušavao da je oblikujem od dima nad krevetom dok je piksla disala zajedno sa mojim stomakom.
Želim da sam flaster za odvikavanje od pušenja, prisno pribijen uz sazvežđe oko Miinog pupka, ili barem pljuga koju tako požudno vadi iz paklice i žigosa sjajem za usne sa ukusom