Sjedinjene Americke Drzave  su jedna od retkih zemalja koje ne slave 1 maj kao medjunarodni praznik rada iako se isti proslavlja kao sjecanje na radnicke demonstracije u Cikagu u suton 19vijeka. Demonstracije su se zavrsile prilicno krvavo .  Amerika se isto tako ne zeli mnogo sjecati neslavnog sudjenja sindikalistima koji, iako bez jasnih dokaza, su osudjeni na smrt javnim vjesanjem.

Prvi maj ne slavim ni ja. Ne zato  sto sam poslije deset godina u Americi postao antikomunista il nesto slicno, vec zato sto  je jedan prvi maj   u mom zivotu zauvijek ostavio trag  dovoljan

Neke pjesme  bas   mogu  da probude usnule uspomene bas kao I odnekuda dobro poznat miris parfema.  Svako od  nas je bar jednom u zivotu bio ostavljen , a bogami neki malo nes(p)retniji  I vise  puta .   Neko utjehu ili  izgovor   manje il vise usppjesno traze na dnu case ;drugi se filmski brzo snadju I   lakes sve zaborave   u  necijem  drugom     narucjju,  Dok opet neki  drugi u     trenutcima samoce   svoje osjecaje pretoce u misli  koje se opet nekom cudnom  carolijom  sklope u stihove.  "Sve prave Lljubavi  su tuzne  ", tvrde ostavljeni. 

Ovaj tekst napisao sam  pocetkom septembra 2010. Iako je od tada proslo gotovo devet mjeseci nazalost ostao je aktualan, pogotovo u svijetlu novih EU uslovljavanja   i odbijanja holandskog parlamenta da cak stavi na razmatranje ratifikaciju SSP iako je Ratko Mladic u Hagu.

12 septembar 2010 

Srbija je samo par dana uživala u ničim izazvanoj   evropskoj euforiji zbog istorijskog kompromisa kojeg je  srpska politička elita postigla sa svojom evropskom sabraćom u pogledu zajedničke kosovske rezolucije.

Nekom slučajnom putniku  namjerniku  koji

Upustvo za upotrebu:

Ne nije stvar u muckanju ovog puta. Napisah mali " mali blogovski gorski vijenac"  iz mog ugla o vecini blogera I blogerki s kojima sam imao cast I priliku  komentirati I  diskutovati. Nadam se da cete ovo svatiti kao malo duzi aforizam I da cemo I dalje uzivati  u b92 blogu svi skupa:

 Za price slikovite

Dezurni je krivac

Ko bi drugi bio negoli Budimac.

Ko jos ima da se pita

 Super nam je bas Margita.

Ako volis NATO bato

Jelena je najbolja zato

S pricama dobrim tiho se usunja 

Iako svaki narod u realnosti postoji kao  skup  jedinki  koje povezuje jezik, kultura, obicaji.itd, u politici termin narod poprima apstraktne obrise i često podleže  interpretaciji    političke elite. Premijer Vučić je stavio medije pod svoju kontrolu kako bi bio u poziciji da interpretira, kako stvarnost, tako i "glas naroda".

Posle nedavnog parafiranja sporazuma izmedju Beograda i Prištine ,  kojim se  potvrdjuje integracija   severa u Kosovski pravosudni system , nije se čuo  glas nezadovoljnog naroda  ,a kamoli  da je bilo kakvog radikalnijeg "dešavanja naroda".

Samo

Jucer je Republika Panama postala 54zemlja clanica UN koja je priznala nezavisnost Kosova.  U,  kako se navodi prijateljskom I dugom razgovoru minister inostranih poslova ove juznoamericke drzave obavjestio je kosovskog predsjednika o zvanicnoj odluci svoje drzave da prizna  suverenitet I samim tim I nezavisnost Kosova. Za mnoge ova vijest  nije nikakvo cudo sem mozda za one  koji  I dalje masu ispraznim frazama  o medjunarodnom pravu koje ce Srbiji valda vratiti nazad Kosmet.  Da se razumijemo ne spocitavam ja pravo srpskoj drzavi da se bori za  to isto Kosovo no ova borba

Kosovo je decenijama imalo ulogu tog manastira koji vecito gori te nije bilo ni vreme ni mesto da se srpski politicari pozabave uredjivanju onoga sto se u realnosti zove i smatra Srbijom. 

Srpskim politickim partijama, odavno operisanim od iole ozbiljnih idejnih segmenata, to famozno uredjivanje, odnosno stvaranje drzave, nikad nije bilo u interesu.

U drustvu  ciji su clanovi materijalno osiromaseni i idejno razocarani , glasaci reaguju prevashodno na materijalnu vrstu motivacije.

Sa druge strane, politicke partije, koliko god   nisko spustale lestvicu politickog plena, pa tako i od pozicije skolske cistacice ili portira stvorile politicki plen, nemaju ni izbliza dovoljno resursa da "nahrane" /odnosno motivisu glasace.

Ne zna se oko čega su se te večeri posvađali Žorž i njegova djevojka, ali se zna da se jedan automobil u ranim jutarnjim satima, doduše davno pre samog svitanja, zaustavio ispred benzinske pumpe.
Trebale su Žoržu cigarete. Da, ima već dugo kako se odlučuje prestati, ali sad mu je toliko izvadila živac da mu je trebala ta cigareta više od ičeg. Pušači uvijek nađu razloga za tu cigaretu, doduše neki se razlozi čine uvjerljivijim od drugih. Samo što je Žož gurnuo vrata, a cipela sa povećom štiklom nemilosrdno je stisnula papučicu gasa, dok

Novembar je mjesec kad je vreme da zima, bar malcice, zakuca i na teksaska vrata. Iako je bilo gotovo 14 stepeni, nenavikli na "niske" temperature, priklonili smo se plameniku. Nismo mi jedini. Doduse ovi Ameri do nas su se grijali vise vinom nego tim grijacem koji je stajao izmedju nasa dva stola. Ranije su poceli pa samim tim i bili u blagoj prednosti.
Ne pricamo glasno, sem kad su politika i zene u pitanju. O sportu skroz slabo i diskutujemo. Ma bili smo tihi, al' ipak suvise blizu susjednog stola da bi izbjegli klasicno pitanje: Koji je to jezik?
Gospodja prijatnog izgleda, plave trsave kose svezane u rep taman da joj sakriju usi od teksaskih 14 stepeni, nije nam ni dala vremena da odgovorimo.
"Francuski? Ne, ne nemojte mi reci... znam- njemacki"?