U tri popodne, Oksitocin je konacno uhvatio korak sa mnom. Spustali smo se zajedno niz Yonge, Mr. Happy - na strateskim pozicijama spreman da me prebaci u orbitu oko Ruzicastog Zrna - i ja, izmozdena gravitacijom stranog sveta. Jos jedno zvezdano jezgro je proslo neoplodjeno, sakrament kosmicke tajne u koju nisam upucena, kao ni ostali glasnici koje srecem na ovom cudnom mestu.

Lunarne faze i galakticke zakonitosti...uh, nisam uvek podrobno pratila. Svejedno, genetskom analizom prepoznata je kombinacija i dodeljena svrha. Primecujem da se svrsishodnost javlja na razlicitim svetovima. Sasvim nepotrebno se pitam, cemu?

Druge ili trece noci na Korzici probudila sam se pred zoru. Ustala sam i provukla se ispod metalne zaluzine na terasu. Svetlost je pristizala iza jednog venca stenovitih brda, i vazduh je sumio tihim glasom vetra i mora. Polako su se budile ptice. Lezala sam u ligestulu i gledala u par dalekih eukaliptusa kako povijaju dugacke vratove na vetru. Uspela sam da uoblicim jednu misao tog jutra: drvece spada u najfiniju, grandioznu arhitekturu Prirode - sa njima je postigla savrsenstvo. Pola sata kasnije obukla sam se i izasla najtise sto sam mogla.

Na plazi su ljudi bili retki. Neki su setali, neki drugi su vredno pripremali baste i ligestule za taj dan. Svako mi je pozeleo ‘bon jour', i ja njima. Hoda se tik uz ivicu mora, po vlaznom pesku. Ljudi koji dolaze u susret ostavljaju tragove koje talasi brzo obrisu.

U poslednjoj sceni prethodnih beleski srela sam se sa Santa Anom. Pustinjski vetar, topao, bez traga vlage u sebi - sto joj podize ugled u mojim ocima, jer su daleko zedniji oni u pustinji, pocev od peska do kaktusa i skorpiona, i vlaga se ne sme iznositi, prosto je nepatriotski - ona donosi svoje pustinjsko nasledje i folklor obali Pacifika. Verovatno je odgovorna za brojne pozare po brdima Kalifornije, ali to ne radi namerno, takve stvari spadaju u prirodne cikluse, dok piromani ne znam u sta spadaju. Santa Ana me je osvojila na prvi dodir i podigla broj mojih omiljenih vetrova na 2. Prvi, i dugo vremena jedini, je bio Povetarac, vetar za decu. Celu familiju vetrova mrzim zestoko, zaslugom Severnog Kanadskog Vetra zvanog The Arctic Brute.

Black love
White love
What colour's
Your love?
------
Festivalska guzva. Desno, 'Swing Rosies' pevaju harmonicno Cole Porter style, u ljubicasto-crvenim haljinama, sa magnolijama u kosi. Stolovi su zauzeti u basti, alejom promicu ljudi. Izvan guzve, po strani, s leva, stoji jedna crnkinja, kao sto nikad niko nije stajao pre nje.

 Gost autor: MuadDib

У овој причи ће се можда поткрасти покоја ловачка лаж, али све остало је истина, часна пионирска  :-)

Сви су га звали Рус а био је Украјинац. Всеволод Леонидович Ромасјуков, (1898-1999), ловац и лекар.

Toronto je u mnogo cemu neobican grad u Kanadi. Uglavnom je neomiljen van svojih granica, cak i onih administrativnih pa tako ljudi u suburbiji, koji zive tu gde zive zbog mocne ekonomske egzistencije metropolisa i opstaju na njegovoj periferiji - mnogi nikada i ne dodju u grad, iz mesavine straha i nezainteresovanosti ali sve krive na saobracajne guzve - ga ne vole.

Nisam bila narocito gladna, a na potezu izmedju Spadine i Bathursta ima restorana svih mogucih vrsta. U jednom pravcu se nisam odlucila, ni u povratku mi nije islo lako. Na kraju sam usla u jednu azijsku kucu rezanaca - noodle house - gde je meni obicno duzi od telefonskog imenika prosecnog grada, rezanca su od pirinca, a povrce jedva i skuvano. Nista u stilu azijskog zivota ne budi u meni asocijacije na zdrav zivot, ali svi pricaju da je takva hrana jako zdrava. Obicno ovakve kuce drze Kinezi, a nude razne varijante sa sirokog zahvata Azije - od tajlandske, do vijetnamske, sa par varijeteta kineske, ima i indonezanskih uticaja dok Japanci rade svoju stvar - sto je sve autenticno u tome da Kinezi zaista zive u celom tom podrucju, a priprema je, pretpostavljam, prilagodjena zapadnjackim ukusima. Nesto kao rezanca sa kechapom. Uz vijetnamsku supu Pho se bas tako nesto i sluzi - lici na kechap, samo je jako ljut. Supa se pusi, i dolazi u necemu sto je na pola puta do bazena za decu.

Leta 2007-me provele smo nedelju dana u Rovinju. Nije cak bila ni puna nedelja, jedva sest dana.

Bela kafa i kifle sa dzemom za dorucak u starom gradu negde u Evropi su cest motiv. Topli mirisi na liniji Konkorda i slike, bezbrojne slike. Leslie Caron iz "Lulu". Uz taj film je zauvek vezan lik moje majke.

Ah, bez kucice - kakva slobodica!
Upozorenje: ne mrvi prvi - mravi su pravi.
Sve dok je sunca, bice nama ovde lepo.
U hlad, u hlad! - rece puz, i ode u hlad.

Ali kakav je ovo dorucak, u podne! - rece puz, lezeci uzduz.
Oslonjen na trav - ku-ku, rece mrav - sta je ovo! Ooo, nista novo.
I ode tamo. Ili bese ‘vamo?
Puzu ostavio duzu od dve trave da ga golicaju povrh glave.
Cccc, piknik ili sta je, bitnik od mrava postaje.

Jedan zabac, i jos jedan vrabac, otkrise puza kako dise srecno i polako.
Ah, lunch! - uviknuse skupa. Silly bunch