Kada je 2007. John Maloof, u potrazi za materijalom za knjigu o svom kraju u Čikagu na kojoj je sarađivao, obilazio antikvarnice i kuće licitacija, naišao je u jednoj na gomilu negativa - na hiljade u kutiji, kako se kasnije ispostavilo - i kupio ih za $400. Nakon što je kutiju doneo kući, prošao je još dobar broj meseci dok nije počeo malo da razgleda sadržaj, skenira ponešto u kompjuter u nadi da će naći nešto pogodno za svoj projekat. Ubrzo je shvatio da su delo jednog fotografa, da sežu unazad do '50-ih, i da su izuzetne.

Toronto je u mnogo cemu neobican grad u Kanadi. Uglavnom je neomiljen van svojih granica, cak i onih administrativnih pa tako ljudi u suburbiji, koji zive tu gde zive zbog mocne ekonomske egzistencije metropolisa i opstaju na njegovoj periferiji - mnogi nikada i ne dodju u grad, iz mesavine straha i nezainteresovanosti ali sve krive na saobracajne guzve - ga ne vole.

Nakon prvih godinu-dve života u ovom gradu, desilo se bilo nešto neočekivano.

ili, Perverzije engleskih prideva

U kafeteriji se uvek nađu u isto vreme. Redovi stolova i redovi stolica, samo sa jedne strane. Ako neko baš želi, može da okrene stolicu, i leđa TV monitoru na zidu. Dešava se, ali ne često - ljudi se drže nametnutog reda. Ona ima svoj red i stolicu.

Modernizam brzo zastari.
Aktivizam se pokvari.
Laž nije nepoštenje.

U Beogradu i kroz Beograd klinka i ja najčešće putujemo taksijem. Do toga je došlo jednom običnom kombinacijom potrebe i izbora: našim dragim ljudima tamo ništa ne izgleda teško, ali vreme je sada na zvaničnoj svetskoj listi ugroženih sa naftom, svežom vodom i čistim vazuhom, i tarifa mu je jako visoka. Kako smo mi jedine u tim uslovima koje ga imaju, spadamo u jako bogate, zaključimo uvek sa smeškom već prvog jutra, mamurne od dugog putovanja. Taksi daje dodatno i jedan mali ne beznačajan osećaj nezavisnosti, što neizmerno prija, jer mi takve stvari umemo da cenimo (svaka na svoj način). Iz tih i drugih razloga, nas dve naročito volimo beogradske taksije.

Neobično je tiho za subotu veče na College Street-u. David je već ugovorio sa nekim prijateljima pa prvo njih srećemo. On ima mnogo prijatelja, i svaki put kad ih sretnem to su druga lica. Prijatelj je animirana plavuša koja je lepo raspoložena i ima neobično široke crne zenice usred svetloplavih očiju. Možda je u pitanju prirodni high - uvek treba ostaviti bar jednu mogućnost za čuda, kao poslednju jabuku na drvetu, je moj brend optimizma.

Razmišljam trenutno o filmu ‘Bliski susreti treće vrste', iako ne znam otkud baš on u ovom satu i u mojoj glavi, i ne mogu da ne uočim kako smo svi mi neizmerno glupi u svom odrastanju. I time ne mislim na odrastanje od detinjstva do groba, nego na infantilnost celokupne vrste. Kad se ono Richard Dreifus premišljao da li da krene u nepoznato,

OVO SAM PISMO NAMERNO SKRATILA POŠTO NISAM NI IMALA NAMERU DA GA ŠALJEM

      Gost autor: horhe akimov

- Našli smo je u stolici za plažu, ispod jednog od onih suncobrana sa palminim granama, na peščanom sprudu gde se reka Bojana uliva u more... Možda nije na mestu da vam ovo uopšte govorim, gospođo, ali trebalo je da vidite, kako su izgledali, reka, more, sunce u smiraju dana, kakav je bio mir i koja tišina... I talasi su utihnuli na momenat...