Nađem se na stepenicama u jednom tržnom centru u kraju pre par sati (silazim svojim nogama umesto da stojim i lupkam nestrpljivo prstima na pokretnom mehanizmu), zaneta u misli podignem pogled, kad tamo negde na dnu pa još malo udaljen približava se jedan muškarac koga uočim u svom vidnom polju, i u trenutku pre nego sto mi pogled krene dalje on se nasmeši.

Pre nekoliko godina otkrila sam bila lindy hop i druge stilove plesa džez ere kojih ima puno vrsta i obično se zovu zajedničkim imenom swing. Naziv asocira na stare američke filmove u kojima svi od tinejdžera punih snova do najgorih baraba i gangstera žele da se pojave u klubu gde muzika svira. Naročito je atmosfera bila fenomenalna: kombinacija blistave balske dvorane i big band-a, svi su naelektrisani, od muzičara do plesača - i apsolutno svi plešu. Iako taj period spada među mračnije u američkoj istoriji, ništa se loše ne dešava dok ljudi plešu i muzika svira. Pa muzika i ples su bili prvi koji su odbacili rasne podele, odnosno pokazali koji je to nesvarljiv shit - if you can dance, let's dance.

Moje uspomene su moj rodoslov
Živimo zajedno u incestuoznoj komuni
u kojoj naizmenično rađamo
ja njih i one mene

Imala sam 7 godina kad sam za rođendan dobila jednu slikovnicu sa bajkama. Ne znam koliko ih je bilo unutra ali jednu pamtim i danas. Radilo se o siromašnom poštenom mladiću koga je odgojila majka sa puno odricanja. On je bio vredan i poslušan, i u tom životu teške realnosti došlo mu je vreme da se ženi. Na sledećem imanju živele su tri sestre, sve neudate.

U začaranoj kuli na 13-tom spratu
jedanaest godina živi jedna princeza
Kula je začarana jer ni jedno mesto
sa koga se tako dobro vidi sve(t)
nije slobodno
Ona bi da ode iz te kule
i ne bi

Uvod

Bice kratak jer gorim da krenem sa pricom. Ne znam zasto bas sada. U to vreme sam u Severnoj Americi (koju cu nadalje zvati ‘Amerika' jer kontinent podeljen izmedju dve drzave, sa repovima zapalim Meksiku, to moze da podnese) bila jedva par godina. Neke od ovih epizoda su se pojavljivale ranije u odlomcima ili slikama i u drugim pricama, ali niti ja znam gde su one sada, niti to ima neke vaznosti u ovom trenutku kada je sve doslo na pravo mesto. Ono sto sam zelela da kazem je da tek sada uvidjam da je put u San Francisko bio jedno misticno putovanje u dolinu koja je moja, i samo moja. Nisam joj zapamtila koordinate, ali ne mari.

U metrou sam se spustila na sedište i uočila u širokom indirektnom polju periferne vizije da me neko posmatra.

U petak 20. decembra 2002. godine oko 3 popodne stigao je bio email na ekran vec tada starog kompjutera koji je obavljao poslove vodjenja jedne radnjice na Yonge Street-u opisane drugom prilikom, a sluzio je i za druge stvari. Mail je izgledao neobicno, ali nisam stigla da razlucim sta je konkretno bilo neobicno na njemu jer sam ga odmah otvorila.

U katoličkoj crkvi, na ceremoniji konfirmacije, sveštenik priča tinejdžerima o hrabrosti i mudrosti.

Pre neko vece pogledala sam film Kieslowskog „A Short Film About Love". Film je tih. Ne vidjaju se cesto tihi filmovi ovih dana. Jasna su mesta gde bi mogao da postane glasniji, ili da urlice, ali i kad placu, likovi u njemu su tihi. Takva jedna gospodska vrsta filma izaziva i slicnu reakciju. Bila sam ucutkana.
Odjednom mi se po zavrsetku pojavila bila neka radoznalost, i otisla sam na google dok se DVD vratio na pocetnu stranu i muzicka spica rotirala svoj melanholicni lament; zanimale su me kritike filma.