Prodjoše dve nedelje zatvorenog obdaništa. Još tačno tri do početka škole. U Bavarskoj škola počinje 16.septembra. Kao svaki dobar organizator napravila sam mapu i ucrtala mesta gde ćemo potrošiti vreme i razgledati razne kulturno istorijske znamenitosti: akva park, lego zemlju, bazene sa toboganima i ostale proizvode savremenog potršačkog društa koje su smišljene za uzimanje para jadnim roditeljima i nevidjeno glup provod.

Kad smo mi bili mali raspust je značio more u Hrvatskoj, poseta babi u Kikindi, vožnja bajsom do salaša i uglavnom igranje lastiša i izmedju dve vatre ispred zgrade. Ovo danas je sve industrija sa neprestanim kreiranjem potreba-sumanutom reklamamo sve u fazonu: e ovo morate da vidite ili niste ni živi.

Sve u svemu da ne dužim o našem krstarenju po Bavarskoj zadržaću se na see life-u, atrakciji podzemnog tunela sa akvarijumima i ribama.

I kakve to uopšte veze ima sa Kalenić pijacom pročitajte ovde... 

Ja se već godinama osećam kao u filmu "Balkan expres". Znate onu scenu kad svi sede u podrumu, spremaju se za večeru a Bora Todorović kaže: Imam utisak da za nas dolaze neki bolji dani" I posle sekund dva pljusne bomba i ode sve...

 

 

Moje dete u Beogradu gledalo neke cudne reklame i odlucila cvrsto i neopozivo da za novogodisnje/bozicni poklon dobije neku pticurinu, kao neki papagaj koji ponavlja sve sto mu kazes i jos zna da umiljato frkne kad ga pomilujes po ledjima. Jao, koliko sam je samo ubedjivala da ne kupimo cudoviste u Beogradu i ne provedemo 10 sati u kolima sa plasticno/pernatim stvorom koji ponavlja (naravno preko nekog softvera) sve sto mu kazes. Mnogo sam se trudila. A bolje je da sam odmah kupila monstruma i da sam ustedela nekoliko sati prijateljskog ubedjivanja. I sve je bilo uzalud. I price da ljudi treba da se druze sa zivim stvorenjima i da je bolje ici i gledati ptice u prirodi i da ih je cak bolje gledati u nekom vrtu. Da su sve to izmisljotine za uzimanje jadnim rodteljima para...nista nije vredelo - ptica tacnije pticurina i tacka.

Onda sam okrenula da moje sestogodisnje dete ubedjujemo kako je ovaj svet ocigledno otisao bestraga kad se ljudi druze sa plasticnim zivotinjama na baterije, da se ljudima prodaju kojekakve gluposti da se zadovolje njihove potrosacke fantazije. Onda sam u kolima drzala predavanje o tome kako se slikaju pusta ostrva u sred Kariba i mame nesretne ljude izmucene hladnocom, radom i krizom u svetu da izruce poslednje pare nekoj agenciji i vrate se sa najdosadijeg odmora u zivotu gde su samo lezali na +45 stepeni i glumili kako im je lepo.

 

Dobar dan, kažem jutros majci nekog klinca ispred škole. Ona priča "naš" jezik.

Ona: Hallo. Kako si?

Ja: Odlično, nikad bolje. Volim petak.

Ona: I ja. Moram da se odmorim. Satra me Leben (život)

Ja: Pa jest. Trči, posao, deca, i sve ostalo

Ona: Ma jest, ja sam uvek Müde ( umorna)

Ja: Kako škola? Čujem da vam sin super računa.

Ona: Ma da, odlično mu ide Rechnen ( računanje)

Jedino Lesen ( čitanje). Mora da se üben ( vežba)

Ja: Pa mora , sve mora u životu da se vežba. 

Ona: Mora.

Ja. Pa dobro onda prijatan dan

Ona: Tchus

Lepi dan vam želim!

Ja: i ja Vama

Odluka da počnete da tražite posao u inostranstvu nije laka - jer možda posao i nadjete. Pre nego što se upustite u tu avanturu htela bih da vas podsetim da objasnite sebi zašto bi ste na put (zapišite razloge na neki papir) i da razmislite o nekoliko važnih stvari. Spisak možete sami produžiti ali razmislete o:

-poznavanju jezika zemlje u koju idete. Ukoliko jezik ne poznajete spremite se na učenje

-razmislite o partneru/partnerki i o njihovim profesijama. Koliko je moguće da će i oni moći da nadju posao.

-probajte za zamislite nekoliko meseci bez porodice, prijatelja, starih navika...bez vašeg grada.

-spremite se na traženje stana, na selidbu ...probajte sebe da zamislite u novoj sredini.

Spisku nema kraja ali možete ga proširiti raspitivanjem o obdaništu ili školi, poreskom sistemu, zdravstvenom osiguranju....

Kad ste dobro promislili, uporedili osnovni razlog odlaska u inostranstvo i oduzeli gore navedene stavke-odlučite. Hajde da pretpostavimo, da ipak krenete. Samo vam još jedan dobar posao nedostaje.

Danas nekoliko osnovni pravila za traženje posla kao uvod u serju tekstova o intervjuima, agencijama, ugovorima ....

Prošle nedelje uspela sam da uhvatim četri dana Beograda. Ok, 6 sa putovanjem.Ugurala sam u ta bedna četri dana jednu slavu, dva rodjendana, papire za porez, vino x 2, bioskop, čorbu sa najboljim drugom, kumove, posetu rodbini, puno vozikanja po gradu, jedan sneg i hodanje do kuće usled totalnog kolapsa saobraćaja. Naravno da sam uspela da odem i kod frizera...ali ne bih vas time davila. Dok sam izlazila sa svežom bojom na glavi koja je imala samo jedan cilj - da vrati moju prirodnu boju kose, i preispitivala se da li je moja kosa zaista nekada izgledala baš tako, skoro se sudarih sa jednom opasno šik ženom. Ne, ne nemojte pomisliti da je to šik koji podrazumeva da se znojite od muke dok hodate jer vam je sve tesno,sapeto i visoko. Ja, za šik držim onu vrstu žena koje nose uglavnom ravne cipele, izgledaju kao da ne farbaju kosu, imaju neki lud nakit a tobu od par stotina nečega umeju da bace na pod dok detetu zavezuju pertle. Moj šik podrazumeva i neke ogromne šalove i rukavice, puno crnog i mnogo osmeha. E baš jedna takva je naletela na mene u Ivana Milutnovica, zamotana u lud šal i sa veselim očima mi rekla -izvini.

 

Da se u današnje vreme može sve iznajmiti - verovatno vam je postalo normalno. Venčanice, skije, nakit, automobil. Nosiš kad ti treba pa vratiš. Ne znam da li bih iznajmila venčanicu -doduše ja nisam imala snove o princezama pa sam se udala skoro u farmerkama. Ipak da može da se iznajme baka i deka - nije mi ni u najludjim snovima palo na pamet. Radili ljudi, nisu imali decu ili ih imaju a oni ne žele potpomstvo a ne bi da budu uskraćeni za osećaj topline, dozvoljavanja i povladjivanja koje pružaju baka i deka. Odete na net - pročitate karakteristike, ako su još u blizini -nikad bolje i rentirate. Ne znam da li se uzima revers.

Moja ćerka i ja, željne valjda mora koje je ostalo iza nas ( a možda i Dunava ispred našeg dorćolskog stana) uputile smo se prošle nedelje, spontano i bez jasnog plana,  na jezero pored Minhena- Starnberger See. 

Petak 13. Poslepodne. Ja šmugnula od svih obaveza, odjavila se sa mobilnog i ušla u carstvo farbi, boja i zujanja fenom. Poznatije kao frizerski salon. Nemam pojma šta je za muškarce zen budizam ali jedno od omiljenih mesta svake druge žene je frizerski salon. Tu je transformacija u najkraćem mogućem vremenu sigurna i lako dostupna. Ovoga puta sam se osmelila ( skupila hrabrost i pare) i uputila se kod jednog od najčuvenijeh majstora za boje u Minhenu. Ima i ja jednom da budem plavuša i tačka. Majstor ljubazan, smeje se i logično pita - šta bi ste želeli? Ja logično kažem: Molim Vas, pretvorite me u lepoticu! On nešto mrmlja, pretura po kosi i još logičnije sve po ps-u kaže: Neće tu biti potrebno puno posla...ja razvučem osmeh - takodje po ps-u. Malo mu detaljnije objasnim šta za mene znači lepotica sa posebnim osvrtom na boju kose. Ljubazno se zahvali i kaže da dolazi brzo - ide da zameša čarobnu smesu za kosu.

Posle minut - stiže šegrt i ljubazno kaže - ipak će malo potrajati ( aauuuu, već me je bio strah - znači ima i sedih da se pokrivaju !!!! - nije rekao  - ali ja to nekako čitam izmedju redova), pita: kafa,čaj,sok i nosi neke novine za mene. A novine - fine. Nije kič najgori, već onako malo ovo malo ono. Što bi rekle naše novokomponovane zvezde- za svakog po nešto.

Centralna tema novina. Žena koja je odlučila da se pretvori u lepoticu i koju su na tom putu pratili. 

Moj prijatelj, vrlo, vrlo cenjeni muzičar koji živi i radi u Minhenu ( a deca nam se vole kao da su sestre od tetke u najmanju ruku, što mi je, moram priznati važnije) i njegova super cool žena ( a moja drugarica, što mi je još važnije) svečano su nam saopštili negde u januaru da dolazi čuveni, super čuveni i totalno cool lik po imenu Tommy Emmanuel. Pojma ja nisam imala ko je čovek ali u sud mojih prijatelja verujem. I tako smo decu nabacili jednoj babisiterki da je u duetu zabavljaju, a mi smo, otišli na koncert. Da sam znala da ko će me tamo dočekati - bolje bih se pripremila. Ipak susret sa ovom muzikom bio je dirljiv i zanosan, napet i opuštajući, uzbudljiv i opasan.

Pre nekoliko dana moja ćerka donela iz obdaništa isečeno srce...pozivnica za proslavu dana majki i očeva. Ipak razlikovala se od ostalih koje donosi već 4 godine - pisalo je da dodju isključivo očevi od 9-11-00h i majke same(!) od 12.00-14h u nedelju 27.04. Na vratima obdaništa upozorenje da deca slučajno ne dolaze jer ovo vreme pripada isključivo nama... Nije da mi je bilo baš najjasnije ali ajde...Spremim se juče, ostavim spremljen ručak i krenem.

Inače moje dete ide u obdanište koje se u prevodu zove - roditeljska inicijativa. To znači da imamo obavezu da radimo 3 sata mesečno ( uredjivanje bašte, farbanje, lake popravke...ja sam napravila blog za obdanište da bi sve dnevne informacije bile na jednom mestu).

Pomislim, sigurno ćemo nešto da riljamo ili kopamo pa pošto je ograda od obdaništa skinuta - za decu nije bezbedno. Sve u svemu - radna gardaroba- farmerke, majca, patike.

Ipak vaspitačice nas dočekaju doterane i nasmejane...Postavljen sto sa klopom u o bašti...Uživamo i ćaskamo neko vreme kad oko 13.00h pozovu nas unutra kad tamo....